"Više ne strahujemo za živote naših unučića": Osmočlana porodica Đorđević sa Kosova dobila krov nad glavom

Osmočlana porodica Petra Đorđevića iz sela Rajanovce kod Kosovske Kamenice  je od države Srbije, a preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju  , dobila kuću površine blizu 80 kvadrata. Sve je urađeno uz posredovanje i nadzor srpske opštine Kosovska Kamenica. Time je, kako u glas Đorđevići kažu, omogućeno da opstanu u rodnom selu te da više ne strahuju da će im četvoro dece poklopiti zidine polusrušene kuće u kojoj su živeli.

Doživeli su, kako veli Petar, da njegov miljenik Vasilije sa sestricama Kristinom, Sofijom i Dunjom san usnije u suvom bez vlage i straha da će im se na glavu sručiti ostatak dvospratne kuće zidane pre pedesetak i više godina koja bi po oceni građevinaca morala biti odmah porušena jer biti u njenoj blizini nije bezbedno, a kamoli u njoj živeti.

Preporučujemo

- Izgradnjom kuće ostvaruje se moj i babin san da nam unučići, koji su nas ionako dolaskom na svet u poznim godinama obradovali žive u i odrastaju u normalnim uslovima kao i sva druga deca, da ne strahujemo za njihove živote dok su boravili u ovoj zemljotresom polusrušenoj kući - izgovara Petar i dodaje da će i on sa babom za neki dan kad stigne nameštaj, kad unučići "polegaju u krevete u novoj kući" konačno usniti miran san.

Njegovi snaja Lena, rođena u Skadru, i sin Boban u glas ponavljaju da će do kraja života izgovarati reči zahvalnosti ljudima, posebno predstavnicima jedine države koju imaju, jer bez njihove pomoći ne bi im bio ostvaren san o krovu nad glavom.

- Ispunili su obećanje i eto hvala Bogu kuća je gotova u kojoj ću zajedno sa suprugom verujem, zaokružiti našu ljubav i sreću, dočekati unučiće ili da kežem da iz nje udam sve tri ćerke i oženim sina Vasilija - veli Boban dodajući da sada uz stalno zaposlenje na radnom mestu kurira u lokalnoj Osnovnoj školi, ima sve uslove da lagodno opstane sa svojom porodicom u rodnom Rajanovcu udaljenom dvadesetak kilometara od Kosovske Kamenice.

- Ovo je "zdanje", ovo nije kuća, ovo je ostvarenje snova - dodaje Lena i stidljivo zamoli da joj humanitarci pomognu da nameštajem opremi kuću.

Čekaju takođe da izvođač radova iskopa bunar i priključi vodu a onda će kako rekoše od svoje sirotinje odvojiti i poslednji dinar da proslave, kako to srpski običaj nalaže, uselenje u novi dom. Osmislili su da na njivi oslonjenoj na dvorište zasade voćnjak i da uz pomoć donatora kupe nekoliko rasnih koza i ovaca kako bi nastavili da se bave stočarstvom i poljoprivredom zanimanjima koja hrane i prehranjuju preostalih tridesetak srpskih porodica u ovom selu u kome ni metar zemlje nije prodat.

- Znamo da se zidovi ne jedu. Nećemo dozvoliti da njive zarastaju u korov jer ne želimo da živimo od mislostinje i pomoći Narodne kuhinje kako to radi ne mali broj porodica u našoj opštini - poručiše Đorđevići.

- Greota je živeti na selu i kupovati litar mleka i kilo krompira - reče Lena, koja poučena životom u oskudici u rodnom Skadru zna da ceni svaki metar zemlje u kojoj možeš posejati makar kilo krompira ili glavicu luka.

- Kad vidim novu kuću i moju decu sutra u njoj za sebe i mog supruga moram da kažem da smo najsretniji ljudi na svetu i zato ću svima da kažem da se nikada čovek ne sme predati i reći nema spasa propao sam-jer uvek ima ljudi koji će pomoći - zaključi ona.

Obećaše Lena i Boban da će osveštati novosagrađenu kuću i da će koliko sutradan otići do Manastira Draganac da upale sveće za zdravlje svoje dece i zdravlje svih ljudi dobre volje bez čije bi pomoći i dalje strahovali za živote svoje dece.

(Telegraf.rs/N.Zejak)