Posetiocima iz grada ovde se zavrti u glavi od čistog vazduha: Pejzaži u Predejanu ostavljaju bez daha

Kada jednim malim sokakom kroz varoš Predejane u blizini Leskovca krenete ka brdu, stignete do crkve, pa i nju zaobiđete, nailazite na jedno mesto sa oko 300 stanovnika, mahom penzionera, čije godine prolaze u svakodnevnim aktivnostima u prirodi, a sreća se ogleda u nekim „normalnim“ stvarima, poput asfaltiranju ulice.

Sastavljeno od, okvirno, 150 kuća, Predejane selo nema druge objekte. Reka, Limčište, Srednja i Milina livada četiri su mahale koje čine ovo mesto. U njemu ima svega desetak dece, rastavljene zbog brdsko-planinskog kraja u kojem žive.

Preporučujemo

Putem njihovog brda krenulo se zbog priče o ovom, takoreći, zapostavljenom kraju. Novinare je dočekao sedamdesetpetogodišnji Tomislav Stanisavljević, penzioner, koji je, kao i većina ostalih, svoje sinove ispratio u inostranstvo.

Većinu vremena provodi u svojoj bašti, povremeno u varoši, a svega par puta godišnje i u Leskovcu.

„Imam tu osam reda kupina, sadio sam. Oko njih radim već tri dana. Ne mogu da shvatim da neko ceo dan može da spava i da odmara“, priča Tomislav za Jugmediu.

Od dece je odvojen zbog posla koji rade u drugim državama.

"Mladi ih nema"

"Mladi ih nema. Odavde je sedmoro u inostranstvu. Iz moje mahale nijedan ne radi u Predejane“.

Stariji stanovnici, tako sami, čini se da zaista nemaju druge aktivnosti. Ono što ih je poslednjih godina ujedinilo jeste asfaltiranje ulice, koju je delom platila lokalna samouprava Leskovca, a delom i oni sami.

„Od koša smo platili sto posto mi, za tih 250 metara otprilike. Koštalo nas je 14 hiljada evra. Davali su i ovi ispod crkve, kod svakoga smo išli da pitamo. Neko je dao 50, neko 100, neko 600 evra, zavisi ko je koliko imao“, nastavlja Stanisavljević.

Kada je 2016. godine prvi put asfaltirana njihova deonica, lokalna samouprava platila je šest miliona dinara. Zatim, 2020. godine, iz iste kase za nastavak radova potrošeno je još 5,6 miliona dinara. Dve godine kasnije meštani su iz svog džepa platili još 1,5 milion dinara, da bi se asfaltiralo do njihovih domova.

Tom deonicom ide se do marketa, ambulante, škole, vrtića u Predejanu… Prevoza nema, pa se mališani, učenici, obično upute pešaka. Ponekad ih, dodaje sagovornik, voze kolima.

"Pa mi smo odavde svi pešaka išli svi. Nekada smo nas 50-60 đaka kretali odavde“.

Osnovna škola koju pohađaju je do osmog razreda. Onda biraju između Leskovca i Vladičinog Hana.

I to nije nešto što, deluje po reakcijama Tomislava, predstavlja problem. Jedinu zamerku ima na ambulantu u Predejanu koja radi do 14 sati, a u hitnim situacijama moraju do Grdelice.

Predejane selo, kao i sva planinska sela. nema kanalizaciju. Vodom se snabdevaju iz različitih izvora. Izazov koji ih je „snašao“ ranije uspeli su da reše uz pomoć svog sugrađanina koji je, prema rečima Stanisavljevića, doveo inženjere da im pomognu.

"Bio je strahovit pritisak koji jedno crevo ne može da izdrži. Motel je odustao od te vode. Miodrag je doveo inženjere koji su nam rekli da postavimo ispusne ventile i od tada crevo nikada nije prslo. Oko 50 kuća koristi tu vodu. Izvor je 30 kilometara odozgo“.

Asfalt im je lutrija

Do njegove kuće asfalt nije stigao, Tomislav objašnjava da njihovu ulicu redovno obilazi grejder.

"Gde ima potrebe – nasipaju. Može da se ide kolima dok ne padne kiša. To su nekategorizovani putevi. Navikli smo, za bolje ne znamo. A ovaj asfalt – to je lutrija“.

Njegova želja je da čistač, tokom zimskih nepogoda, prođe i njihovom trasom.

"Ima onaj čistač, dođe do Predejana. Pa pustite ga po asfalt ovde sad, ’ajde“, ne završava rečenicu.

Meštani, koji se uglavnom bave poljoprivredom to čine isključivo za svoje potrebe. Veće količine ne mogu da proizvode, samom činjenicom da nijedna mašina ne može da priđe njihovim imanjima.

Poneki stanovnici iz mahale Reka, kako nam je za sam kraj razgovora kazao Stanisavljević, rade u motelu „Predejane“, istakavši da je i vlasnik istog iz njihovog mesta.

Inače, Predejane selo okruženo je planinskim visovima, pa se ovde posetiocu iz grada zavrti od čistog vazduha. Tek posle nekoliko minuta oseti se da dišete punim plućima.

Kuće su ovde uglavnom starijeg datuma, ali u ovoj žutoj jeseni deluje kao razglednica sa pozadinom. Raj za turiste, prva je pomisao, ali i ovde reč turizam niko ne pominje. A i kako bi, s obzirom da je ovo selo – selo starih.

(Telegraf.rs / Jugmedia)