Novosadska lepotica slavi 332. rođendan: Evo zašto je Petrovaradinska tvrđava bila i ostala izuzetno značajna

Za nju se vezuje čuvena starogradska pesma "Osam tamburaša...", sa nje svakog leta već 20-ak godina čuje se vrlo glasna muzika najpoznatijih izvođača urbane muzike koji nastupaju na svetski priznatom muzičkom festivalu, na njenom platou s pogledom na čarobni Dunav pravimo najlepše "selfije", bez nje Novi Sad ne bi tako lep kao što jeste jer mu je ona zaštitni znak... Da, pričamo o Petrovaradinskoj tvrđavi, jednoj od najznačajnijih i najočuvanijih fortifikacija u Evropi. Imamo za to sjajan povod - njen rođendan koji je danas.

Novosadska stamena lepotica proslavlja tačno 332 godine svog postojanja. Iako je danas široj populaciji pre svega mesto gde vole da prošetaju, uživaju u panorami grada, posmatraju dunavske talase i refleksiju sunnčevih zraka na reci, mesto gde vole da posete neku finu izložbu ili uživaju u ručku u nekom od restorana, ona je u nekim davnim vremenima, po prirodi stvari imala mnogo ozbilniju namenu.

Preporučujemo

Naime, još u vreme izgradnje koja je sa izvesnim prekidima trajala gotovo devet decenija (1692. do 1780. godine), ona je dobila epitet "Gibraltar na Dunavu". Ako znamo da je reč o prekomorskoj teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva koje je tokom Drugog svetskog rata imaolo važnu stratešku ulogu, pa je i danas značajna vazdušna baza i komunikacijska tačka, jasno je koliko je bitno ovo poređenje. Prostire se na čak 122 hektara i ima čak 16 ilometara podzemnih hodnika i 12.000 puškarnica. Antimilitarni karakter dobila je tek pre 76 godina, a tri godine kasnije je stavljena pod zaštitu države. I dok nasmejani koračamo njenim stazama, valja znati da je u vreme gradnje upravo tu ispod bilo najveće evropsko groblje. Tu počivaju junaci koje su u većem broj "pokosile" boleseti, nego borbe.

Nama poznato izdanje tvrđave nastajalo je u vreme vladavine austrijskih careva Leopolda Prvog, Josifa Prvog, Karla Četvrtog, Marije Terezije i Josifa Drugog, po sistemu markiza Sebastijana Vobana, koji je bio jedan od vodećih graditelja 17. i 18. veka. Sam kamen temeljac sadašnjoj Tvrđavi položio princ Kroj 18. oktobra 1692. godine na južnom delu Gornje tvrđave, po nalogu habzburškog cara Leopolda Prvog. Tada je zakopana i povelja, ali je tačno mesto i dalje nepoznato. Finiš gradnje bio je od od 1780. do 1790. godine i tada ovo utvrđenje postaje ubedljivo najsavremenije i najbolje opremljeno u celoj monarhiji.

Koliko je ovo bio ogroman građevinski poduhvat, govori to što je čak više od 40.000 ljudi učestvovalo u radovima. Zajedničkim snagama novosadsku lepoticu napravili su najamna radna snaga, zatvorenici, ratni zarobljenici i vojnici. Ciglu je peklo čak osam ciglana iz Majura, a kreč je stizao iz obližnjeg Beočina.

Ta armija vrednih neimara je toliko dobro uradila ovaj posao da i danas, više od tri veka kasnije, imamo jednu od najnetaknutijih tvrđava na Starom kontinentu. A šta sve možemo videti i doživeti na njoj? Pa recimo, pogled nam, na njenom vrhu, većini prvo padne na čudnovati časovnik. Zovemo ga "pijani sat" jer zbog uticaja temperature na satni mehanizam i činjenice da nekad žuri ili kasni. Možemo ga posmtrati unikatnim i zato što mu velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute, a svrha toga je da bi kapetani brodova sa veće udaljenosti videlo tačno vreme. Mehanizam sata se svakodnevno navija. Toranj, čiji je prečnik satnih krugova veći od dva metra, pod satom trenutno je u fazi obnove. Osim ove neobičnosti naopakosti oko kazaljki, ima još jedna zanimljivost - u prošlosti su stanovnici plaćali porez – "satarinu" na korišćenje ovog sata. Posebna "jagoda na šlagu" je to što ovaj simbol tvrđave pa i celog Novog Sada  na vrhu tornja ima vetrokaz i kompas, koji umesto koplja na jarbolu ima srce.

Osim velikog čudnovatog sata, posetioci tvrđave mogu pogledati i neku od postavki Muzeja Grada Novog Sada, podzemne vojne galerije, terasu tvrđave sa oficirskim paviljonom, takozvani "likovni krug" (koloniju petrovaradinskih umetnika), ali posetiti i Rimokatoličku Crkvu svetog Juraja, izgrađenu u baroknom stilu između 1701. i 1714. godine, odnosno Srpsku pravoslavnu crkvu Svetog apostola Pavla koja se nalazi u podgrađu Petrovaradinske tvđave u krugu Vojne bolnice (za potrebe organizovanja službe Božje za vojnike pravoslavne vere, adaptirana je tadašnja električna centrala 1922. godine, a renovirana i osvećena 1926. godine).

U samom podnožju ili kako se još kaže podgrađu, planirana izgradnja bortaničike bašte, kao i rekonstrukcija starog železničkog tunela sa liftovima do gonjeg platoa.

Beograđani koji vole da poste ovo veličanstvenu i građevinsku i turističku atrakciju, treba da znaju da u okviru nje imaju i "svoju" kapiju. Naime, Beogrаdska kаpija sаgrаđenа je 1753. između Bаstionа sv. Ernestа i Bаstionа sv. Ignаcijа. Dugаčkа je 20 metаrа i imа dvа kolosekа i dvа pešаčkа prolаzа.

I kada uzmemo u obzir sve ove informacije i da nismo do sada imali neki određeni stav o simbolu "srpske Atine", posle ove priče ćemo je gledati sasvim posebnim pogledom. Mnogi epiteti bi joj se mogli dodati, ali hajde da opis Petrovaradinske tvrđeve, svedemo na dve reči - moćna i lepa.

Jedan od najlepših kadrova na njoj snimljenih poznat je ljubiteljima čuvenog domaćeg filmskog serijala "Lude godine" koji prikazuje Bobu i Mariju (Rialda Kadrić i Vladimir Petrović). Ona ljubavna scena kada su prekšili sve zabrane okoline i željno poleteli jedno drugom u zagralj. Ne bi ni on bio tako zapamtljiv da se nije dogodio na prelepoj tvrđavi, iznad božanstvenog Dunava.

(Telegraf/Dnevnik.rs)