Još nema svih uslova za život, ali mladi iz ovog sela u Srbiji NE ODLAZE: Reporteri pitali meštane zašto

Ako od Leskovca krenete put Vučja, ali preko Donje i Gornje Jajine, na osam kilometara od centra grada naići ćete na jedno malo selo neobičnog naziva – Palikuća. Mesto gde je stanovnicima dobro za život, uprkos nedostacima poput gradske vode i kanalizacije. Mesto iz kojeg, na naše iznenađenje, mladi ne odlaze, već se trude da održavaju ono što imaju, a neki, pak, grade i nove kuće, piše reporter Jugmedie, koji je ovo selo i obišao. 

Na ulazu, tokom njegovog obilaska, dočekao ih je betonirani sportski teren okružen uraslom travom i pun smeća. Zbog toga su pomislili da će ih ista slika dočekati i unutar Palikuće.

Preporučujemo

No, celo selo prekriveno je asfaltom, a prolazeći pored kanala punih vode ugledali smo mnoštvo kuća novije gradnje i nekolicinu nedovršenih, a u kojima će se, prema rečima Nemanje Savića, useliti meštani kada budu završene.

"Svi mladi gledamo da što više sredimo selo, da nam bude lepo, da uživamo. Od mladih ja ne znam da je neko otišao odavde. Samo su dopravili par kuća, jer smo blizu Leskovca pa nam nije problem. Da smo dalje malo, pa da gledamo da bude bliže gradu", priča Nemanja za JuGmediu.

Ovaj dvadesetosmogodišnjak kazao je da se meštani susreću sa dva problema – nedostatak gradske vode i kanalizacije. U to smo se uverili i sami.

Prolazeći kroz ulice imali su priliku da vide sve ono o čemu je on govorio – da dece u selu ima, bez obzira što nemaju adekvatne uslove za boravak u jednom mestu toliko blizu grada.

Mobilijar okružen uraslom travom gotovo da je neprimetan. Mališane smo zatekli kako se igraju na ulici.

Iako se pretežno bave stočarstvom i poljoprivredom, roditeljima, bakama i dekama ipak nije teško da ih automobilom odvezu do Gornje Jajine ili Velikog Trnjana, gde se nalaze škole koje pohađaju. Organizovani prevoz do tih mesta učenici nemaju, a neretko se dešava da ih i učitelji povezu sa sobom.

Do grada, kako je sagovornik dodao, imaju nekoliko autobuskih linija u toku dana.

„Autobusi idu, ima nekih 4-5 linija, ali većinom idemo kolima. Oni koji ne voze većinom idu taksijem“.

Za velike nabavke, posete lekaru i drugim institucijama odlazi se do Leskovca. Jedina seoska prodavnica otvorena je pre nekih godinu dana.

"Neke 2-3 godine nismo imali prodavnicu. U međuvremenu se snabdevali iz Leskovca. Nije nam problem, blizu smo, ali ipak znači prodavnica kad ima", nastavlja Nemanja.

A tu bi voleli, kako kaže, da im asfalt na putu ka Jajini bude bolji.

Znajući da naš sagovornik nije član vladajuće partije, začuđeni smo da u komunikaciji ne primećujemo veliko nezadovoljstvo, što je bio slučaj u drugim selima oko Leskovca koje su nedavno obišli.

Poseta nakon kišnog dana obezbedila je da se uvere da tamo, za razliku od drugih sela, nema previše blata. Upravo zbog asfalta koji smo pomenuli.

Smeće, osim onog koje nemarni meštani sami „odlažu“ na sve strane, redovno se izbacuje.

Viđenje starijeg meštana

Svetislav Savić, star 77 godina, čovek u penziji, pun snage i elana. Godinama je radio, nije boravio u svom rodnom mestu, ali njemu je sada „fin život“, kako tvrdi.

"Živim ga fino. Ima da ručkam, da spavam, televizor s babu gledamo do 2-3 sata i za merak. Ja sam zadovoljan".

Pošto je tek okrunio kukuruz, izrevoltiran je otkupnim cenama od 18, jer proizvođače to košta 25 dinara.

"Seljaka su zapostavili 100 posto. Pre je bila druga cena i moglo da se prevaziđe onaj problem – nemanje, ali sad je kraj. Sad je 18 dinara kukuruz, a nas košta 25 dinara, možda i više. Seljak drži državu".

Redovno prati televiziju. Stoga se osvrnuo i na ratove, pa mu je donekle žao što niko „ne ceni čoveka“.

"Nikog ništa ne interesuje. Niko ne priča za mir. Pričaju samo od rat i koj koga da pređe, da ubije. Ista situacija i po sela. Živimo lepo a pazimo se od svakog", tvrdi Svetislav kroz smeh.

Slave, kako ga znaju prijatelji, smatra da među narodom više nema poverenja. A tako je i u njihovom selu.

"Ja se sa meštanima jedan posto družim. Azdisali su i svaki ima, koe, samo da te zezne nešto. Znači mora se paziš da te ne zezne".

Mladi završavaju fakultete, neki i u fabrikama

Iz Palikuće su potekli i neki svršeni studenti medicine. Tako bar kaže  mlađi sagovornik.

Neki su, dodaje, upošljenici fabrika u Leskovcu, a mnogi rade i u proizvodnji nameštaja firme 4M, koja se nalazi u njihovom selu.

I bez ambulante, većih prodavnica, škole, vrtića i drugih uslova, meštani žive „lepo“. Najvažnije je, izgleda, da mladi ostaju – što deluje obećavajuće za opstanak sela u budućnosti. I to nam je opšti utisak s kojim odlazimo odavde.

(Telegraf.rs/Jugmedia)