Prećutana patnja: Život žena, žrtava porodičnog nasilja, u ruralnoj Srbiji

Istraživanja pokazuju da žene iz ruralnih sredina, posebno starije, ređe prijavljuju nasilje, iako je ono veoma rasprostranjeno u ovim krajevima.

Učesnice istraživanja Udruženja Femplatz smatraju da rodno zasnovanog nasilja na selima ima i više nego u gradovima, ali da se mnogo manje prijavljuje zbog osećanja stida i straha, kao i nepoverenja u institucije.

Preporučujemo

Uz to, seoska domaćinstva su često višegeneracijska, što žene dovodi u veći rizik od nasilja, ne samo od supruga, već i od drugih muškaraca u kući.

Na sve to utiču i ekonomska zavisnost od nasilnika, nepristupačnost institucija, kao i osude male sredine. Informacije o tome kako i kome prijaviti nasilje teško dolaze do starijih žena na selu, a kada i dođu, usluge podrške i zaštite jedva da postoje.

Činjenica je i da su u malim mestima i dalje vrlo zastupljena višegeneracijska domaćinstva i da bi moralo da postoji posebno razumevanje za takav kontekst kada se preduzimaju mere predviđene Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, kao što je izmeštanje nasilnika iz porodice.

Foto-ilustracija: Shutterstock

O iskustvima žena na selima u Srbiji razgovaralo se sa Ljiljanom Gusić i Draganom Đapić iz Udruženja žena "Udahni život", kao i sa Andrijanom Čović iz Udruženja "Femplatz".

Problem malog mesta gde "svi sve znaju"

Čović kaže da položaj žena na selu utiče na njihovu izloženost nasilju. Pozivajući se na izveštaj o stanju rodne ravnopravnosti u Srbiji u 2023. godini, koji se u velikom delu fokusirao upravo na žene na selu, ona kaže da su žene na selu i dalje višestruko diskriminisana grupa.

- One ne učestvuju ravnopravno na pozicijama vlasti, donošenja odluka, nemaju pristup zdravstvu, obrazovanju, socijalnim uslugama, finansijskim sredstvima... I dalje je život na selu veoma tradiconalan, patrijarhalan. One se brinu, u najvećoj meri, o kućnim poslovima, o deci i uz sve to imaju vrlo intenzivan rad u poljoprivredi. Pristup obrazovanju je otežan. Porodična poljoprivredna gazdinstva su uglavnom registrovana na muškarce, a one najčešće nisu uopšte zaposlene ili su neformalno zaposlene i to, opet, u najvećoj meri utiče na ekonomsku stabilnost, odnosno ekonomsku zavisnost - objašnjava.

Ističe da su potrebe žena u malim lokalnim sredinama vrlo retko prepoznate, što i dovodi do veće izloženosti nasilju, ali uz mali broj prijava.

Kao specifičnost nasilja u ruralnim sredinama, Dragana Đapić iz Udruženja žena "Udahni život" navodi uzajamnu povezanost svih stanovnika.

- Svi se znamo. Žene su sa svima povezane rodbiniski, komšijski i prijateljski. Svako svakog zna i one kada žele da prijave nasilje osećaju sramotu. U gradovima je to lakše. Na primer, kada smo pre par godina radile sa ženama koje su preživele nasilje, one su pričale za medije. Posle toga, u selu su bile satanizovane. Bilo je puno pitanja zašto su to uradile i komentara da su upropastile porodice. Bukvalno je zamenjena teza - žrtve su postale nasilnici. Njih su krivili što su progovorile", objašnjava Đapić.

"Dobro je, bar me ne tuče"

Istraživanja pokazuju da najmanje nasilje prijavljuju starije žene.

- One imaju jedan princip poricanja i princip toga da je to u redu, znaš "ne tuče me", "ne brani mi". Više puta sam čula da žena kaže: "E, ne brani mi da idem, ne brani mi da kupujem". Znači, one i dan danas misle da je muškarac neko koji bi trebalo da ima pravo da im zabrani ili da upravlja njihovim finansijama, tako da je sigurno to jedan od faktora - ističe Dragana Đapić.

Ljiljana Gusić iz Udruženja "Udahni život" iz Stanišića kaže da prijavljivanje teže ide i zbog toga što žene ne prepoznaju ili teže prepoznaju druge vidove nasilja, izuzev fizičkog.

- Prepoznaju fizičko nasilje, kada ih tuče, ali one, u suštini, nisu u potpunosti edukovane o tome kakvi svi tipovi nasilja postoje. One znaju da imaju neka prava, ali znaju i da je do njih teško doći. Čuju, jedna od druge, da su ljudi u Centru za socijalni rad ili u policiji neljubazni i da ih pitaju šta su one uradile ili kako su se one ponašale kada su bile izložene nasilju. Tu se stvara barijera, gde one izgube volju da odlaze u institucije - navodi Gusić.

Foto: Nikola Anđić

Dragana Đapić misli da žene i muškarci mnoge stvari generalno ne smatraju nasiljem.

- Kažu "dobro je, ne tuče me", a što ne sme da ide nigde, što ne upravlja svojim finansijama, što ima gomilu ponižavanja, bar ih ne tuče - kaže ona.

"Eto to je ta osoba koju ti treba da pozoveš kada ti se desi nasilje"

Gusić kaže i da žene policiju "obilaze u širokom luku".

- Kad prijave nasilje, tu dođe prvo policajac iz lokala koga one poznaju, koji poznaje njihovog muža. To je mala sredina, ne može ona tom policajcu da se poveri. Često su ta ispitivanja bila takva da u istoj prostoriji sede ona i suprug i onda ona treba da kaže šta je on njoj radio dok je on gleda. Policajac ode posle pet minuta, ona ostaje sa nasilnikom - priča naša sagovornica.

Sistem je, opisuje Dragana Đapić, trom, naročito na selima. Odradi se ono što je po protokolima, ali se ne zalazi u dubinu problema. Kako kaže, nedavno su imali slučaj gde je muž bio u zatvoru po prijavi za nasilje nad decom i suprugom. Kada je pušten iz zatvora, ona ga je primila nazad u kuću.

- Ona je toliko bila bespomoćna, a porodica socijano ugrožena. Rekla nam je: "Bar mi nekad nešto donese, ne tuče nas svaki put". To su situacije koje ne možemo mi kao nevladin sektor da rešavamo, koje mora da rešava država. A, evo, ima kod nas (u opštini) jedna sigurna kuća, da li ima mesta? Ako ima, šta posle? Mislim, ne može se živeti večno u sigurnoj kući - navodi ona.

Odnos policije prema problemu nasilja prema ženama

Đapić ilustruje situacijom policajca koji je bio zadužen da obezbeđuje skup, odnosno izložbu o ovom problemu koji je njihovo udruženje organizovalo.

- On nam je rekao: "Eto, zbog takvih kao što ste vi, ja danas nemam ženu". Rekao nam je i: "Znate li gde biste vi danas bile da je moj deda živ? Bile biste u kuhinji". Eto to je ta osoba koju ti treba da pozoveš kada ti se desi nasilje u porodici - navela je ona.

Kada je pomoć predaleko...

Na selima postoje i brojni sistemski problemi koji onemogućavaju žene da traže i dobiju neophodnu zaštitu od nasilja - od nedostupnosti institucija pa do udaljenosti službi koje su ženama neophodne. Za odlazak do Sombora i nazad je, na primer, ženama iz Stanišića neophodno 1.000 dinara, a čak i da imaju taj novac, autobusi retko idu. U malim sredinama često policijske stanice nemaju dovoljan kapacitet.

Foto-ilustracija: Pixabay

Andrijana Čović iz Udruženja "Femplatz" objašnjava za 021.rs da dostupnost svih tipova usluga podrške i zaštite u velikoj meri utiče na izloženost žena nasilju. Adekvatan pristup uslugama bi bio da je ženama dostupna zaštita ne samo kada direktno prijave nasilje, već i kada edukovani zaposleni prepoznaju nasilje i pruže joj pomoć.

- Na primer, zdravstvene ustanove su prepoznate kao mesto gde će žena sigurno se osećati mnogo prijatnije da neke situacije ispriča svom izabranom lekaru ili lekarki, ali ukoliko je zdravstvena ustanova udaljena, ukoliko nema dovoljno javnog prevoza, ukoliko je javni prevoz skup ili ne postoji uopšte, to u velikoj meri ograničava pristup - navodi ona.

Šta će selo reći?

Ljiljana Gusić opisuje život žene na selu kao nešto što se osuđuje kada ona "izađe iz kalupa" - "ako želi nešto više, ona traži nešto što ne pripada ženi koja je udata". Ovo dodatno opisuje i situacijom kada je Udruženje žena "Udahni život" radilo projekat sa Sigurnom kućom. Nakon izjava za medije u kojima su njene koleginice pričale o nasilju prema ženama usledio je linč od strane meštana koji je trajao nekoliko meseci.

Njena koleginica Dragana Đapić se slaže da je velika satanizacija žena koje se odluče da progovore.

- Pričaju - sramota je šta si napravila deci, šta si napravila u selu. Jako su žene nezaštićene i od nas samih, stanovnika sela. Osuđuju žene koje prijave nasilje. Govore da je trebalo da prećute, zbog dece, zbog roditelja koji im se nerviraju - kaže ona.

Andrijana Čović navodi da sredina osuđuje bilo kakav razdor u porodici.

- Čak i kada se zna da postoji ozbiljno fizičko nasilje, taj osećaj "šta će selo reći" je daleko zastupljeniji, jer osuda sredine zbog narušavanja porodice, zbog izlaska iz svojih rodnih uloga je dosta izražena. Mislim da mala sredina u velikoj meri utiče na to da žene ne prijavljuju, a i da okruženje ukoliko zna za nasilje neće prijaviti jer smatraju da je to stvar za četiri zida i taj osećaj privatnosti koji ne treba narušiti i porodičnih vrednosti koje ne treba povrediti čak iako postoji nasilje je daleko jači i izraženiji na selima -  zaključuje Andrijana Čović.

Inače, istraživanja o stavovima žena o nasilju pokazuju da, ukoliko žena smatra da je nasilje privatno pitanje, postoji manja verovatnoća da će ga prijaviti.

Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku iz 2021. godine svaka treća žena nije prijavila nepartnersko nasilje policiji jer je smatrala da incident nije bio dovoljno ozbiljan, svaka četvrta žena smatrala je da je to lična ili porodična stvar dok je svaka deseta žena osećala strah od učinioca i posledica od prijavljivanja nasilja.

(Telegraf.rs/021)