Slavimo 4 sveca: Sveti Petar Dabrobosanski ubijen u Jasenovcu, bačen u peć, nije hteo da ostavi svoj narod

Srpska pravoslavna crkva po novom kalendaru 17. septembra slavi Svetog sveštenomučenika Vavila; Svetog proroka Mojseja Bogovidca; Svetog Petra Dabrobosanskog; Prepodobnog Stefana Tronoškog.

Sveti sveštenomučenik Vavila

Ovaj "veliki i divni čovek, ako ga je moguće nazvati čovekom", kako se sveti Zlatoust o njemu izražava, bio je arhijerej u Antiohiji u vreme cara Numerijana. Numerijan je zaključio mir sa nekim varvarskim carem, koji je bio mnogo blagorodniji i miroljubiviji od Numerijana. U znak svoje iskrene želje za trajnim mirom varvarski car dao je svog sinčića, da bude na dvoru Numerijanovu, i da se tamo vaspitava. Numerijan jednoga dana svojom rukom zakla to nevino dete i prinese ga na žrtvu idolima. Još vruć od zločina i nevine krvi ovaj zločinac pod krunom pođe u hrišćanski hram, da vidi šta se tamo radi. Vavila sveti beše s narodom na molitvi, pa ču da dolazi car sa svitom svojom i hoće da uđe u crkvu. Vavila prekide bogosluženje, izađe pred crkvu i reče caru, da on kao idolopoklonik ne može ući u sveti hram, gde se proslavlja jedini istiniti Bog. Besedeći o Vavili

Preporučujemo

Zlatousti je rekao: „koga bi se drugog u svetu ubojao onaj koji se s takvom vlašću odnosio prema caru?… On je time naučio careve da ne rasprostiru svoju vlast dalje nego što im je od Boga data mera; pokazao je i sveštenim licima kako treba da se koriste svojom vlašću“. Postiđen car vratio se, ali je smislio osvetu. Sutradan dozva car Vavilu i poče ga koreti i nuditi, da prinese žrtvu idolima, što je svetitelj odbio. Tada ga je car okovao u verige i bacio u tamnicu. Isto tako i tri deteta, Urvana od 12, Prilidijana od 9, i Epolinija od 7 godina. Ovoj deci bio je Vavila duhovni otac i učitelj, i ona se ne odvajahu od njega iz ljubavi prema njemu.

Bili su to sinovi neke čestite hrišćanke Hristodule, koja je i sama za Hrista stradala. Car je najpre naredio i svakom detetu su udarili onoliko batina koliko je kome godina bilo, a po tom ih bacio u tamnicu, i najzad posekao mačem svu trojicu. Vavila je okovan prisustvovao posečenju dece i hrabrio ih, a po tom i sam položio svoju glavu pod mač. Sahranili su ga hrišćani u verigama, kako je i zaveštao pred smrt u jednu grobnicu sa tri ona otroka. Njihove svete duše odletele su u nebeska naselja, a njihove čudotvorne mošti ostale su vernima na korist kao svagdašnje svedočanstvo njihovog junaštva u veri. Postradali su oko 250. godine.

Sveti prorok Mojsej Bogovidac

Veliki vođa i zakonodavac naroda Izrailjskog. Rođen u Egiptu oko 1550. god. pre Hrista. 40 godina živeo je u Egiptu na dvoru faraonovom; 40 godina živeo je kao pastir u sozercanju Boga i sveta; a 40 godina poslednjih vodio je narod kroz pustinju u Zemlju obećanu, koju je video ali u nju nije ušao, jer u jednome zgreši Bogu.

Upokojio se u 120. godini. Kao čudotvorac bio praobraz Hrista, po rečima svetog Vasilija Velikog. Javio se iz onoga sveta na gori Tavoru pri preobraženju Gospoda. A po svedodžbi sv. Jovana Lestvičnika javljao se i monasima u manastiru Sinajskom.

Sveti Petar Dabrobosanski

Mitropolit Petar. sin je vojvode i sveštenika Bogdana Zimonjića. Rođen je u Grahovu, 24. juna 1866. godine. Bogosloviju je učio u Reljevu (1883-1887), a Bogoslovski fakultet u Černovicama od 1887. do 1893. godine. Monaški postrig primio je 6. septembra 1895. godine. U čin đakona rukopoložen je 7. septembra, a u čin prezvitera 8. septembra 1895. godine. Za suplenta u Bogoslovskom učilištu u Reljevu imenovan je oktobra 1893, a godinu dana kasnije postavljen je za profesora. Konzistorijalni savetnik u Sarajevu postao je 1901.

Na ovom položaju zatekao ga je izbor za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Hirotonisan je i ustoličen u Mostaru 9. juna 1903. godine. Posle upokojenja mitropolita dabrobosanskog Evgenija (Letice), postavljen je kraljevskim ukazom od 7. novembra 1920. za mitropolita ove eparhije.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, savetovano mu je da se skloni u Srbiju ili Crnu Goru. On je na to odgovorio: “Ja sam narodni pastir, te me veže dužnost, gdje sam djelio dobro sa narodom, da isto tako i zlo sa narodom podnosim i podjelim, i prema tome mora se sa narodom sudbina djeliti i ostati na svome mjestu.” Dosledno je branio pravoslavnu veru u srpsko pismo pred nemačkim Gestapom. Tom bezočnom napadu, posebno zabrani upotrebe ćirilice, odlučnu ulogu imao je rimokatolički sveštenik Božidar Bral, inače ustaški poverenik za Bosnu i Hercegovinu. Mitropolit Petar uhapšen je 12. maja 1941. godine i zatočen u zatvor “Beledija’, a 15. maja iste godine otpremljen je u zagrebački zatvor “Kerestinac” gde je dobio broj 29781.

Tu je obrijan i oduzeta su mu sva episkopska obeležja. Posle teških muka odveden je u Koprivnicu, a potom u Jasenovac (ili Gospić). Po svedočenju Jove Furtule i Jove Lubure iz sarajevskog sreza, mitropolit je ubijen u Jasenovcu i bačen u užarenu peć za peljenje cigle. Međutim, nije isključena i verzija da je mitropolit Petar odveden u Gospić, odnosno Jadovno, gde je mučki postradao. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1998. godine, mitropolit dabrobosanski Petar proglašen je za sveštenomučenika i pričislen ostalim svetim iz srpskog roda i hrišćansko-pravoslavne vere.

Sveti Stefan Tronoški

Stevan Jovanović (1759-1799) rođen je u Tekerišu u Jadru od blagočestivih i pobožnih roditelja. Pismenosti se učio u manastiru Tronoša, gde se mlad zamonašio i rano postao arhimandrit, tako da je već u tridesetim godinama svog života igrao značajnu ulogu duhovnog i narodnog vođe u oslobađanju porobljenog naroda od Turaka.

Povodom tridesetogodišnjice od njegove smrti, Vuk Karadžić je u časopisu „Danica“ objavio tri strane o njegovom životu, čime je iskazao zahvalnost prema svome učitelju, kod koga se u Tronoši jedno vreme školovao. Vuk opisuje Stevana kao inteligentnog, obrazovanog i duhovnog čoveka, koji je „visok i tanak, lepog lika i duguljastih obraza, smeđe kose i radosnog karaktera“. Kaže da je lepo pojao, da je voleo da poučava narod posle liturgije i da ih je učio ne samo veri i poštenju, nego pre svega slozi, jedinstvu, dostojanstvu, časti i probuđenju srpskog nacionalnog duha, sa ciljem oslobađanja od ropskog položaja, i duhovno i fizički.

Njegov život je, kao sjajna zvezda na duhovnom nebu srpskom, goreo za sve bogočovečansko u poverenom mu narodu: za pravdu i slobodu, za pobožnost i istinu.

Sve što je činio svedoči o ovome: vatrena borba zajedno sa Austrijancima kojima je poverovao da će pomoći srpsko oslobođenje; izdaja od istih koja je usledila, gde se neumorno zalagao da ne ostave Srbe na nemilost turskom zulumu, i diplomatko-politička misija koju je preuzeo kako bi izdejstvovao pravno-politički sporazum o zaštiti srpskih interesa i u austrijskoj i u turskoj carevini. I na kraju, smelost da ode zvorničkom paši i moli milost za svoj narod, kad je nastupila glad, da dobiju na zajam žito iz silosa, koje će od sledeće žetve vratiti. Ovom prilikom paša je naredio da mu se stavi otrov u kafu i tako je umro, naprasno, mlad, u 40 godini života.

Plemenita dela njegova nisu zaboravljena.

(Telegraf.rs / Hram Končarevo, SPC)