Mama me je ostavila u domu, "otišla po žvake" i nije se vratila: Piroćanac otkrio šta je uradio kad ju je sreo

Obožavao sam one slatke žvake, mama mi je rekla: "Čekaj me tu, idem da ti ih kupim, brzo se vraćam". A onda je otišla i nikad se više nije vratila. Ja sam ostao sam i čekao sam je... Čekao sam je mesecima dok nisam shvatio da zaista neće doći".

Ovim rečima, teškim i bolnim, sredovečni muškarac (puno ime poznato redakciji), rođen u Pirotu, za Telegraf.rs opisuje trenutak kada ga je majka ostavila na vratima doma za nezbrinutu decu "Drinka Pavlović" u Nišu krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Preporučujemo

Dom je osnovan 1984. godine u Nišu i u njemu su živela deca iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Tada nisu znali ko je Srbin, a ko Hrvat, ko je pravoslavac, a ko musliman. Svi su imali istu sudbinu - odrastanje među nepoznatim zidovima često ne znajući ko su zapravo, čiji su, i zašto imaju takav život. Svi su različiti, a put i sudbina su im isti - osuđeni da, iako po rođenju to nisu, sada budu velika porodica.

On je dospeo tamo među prvima i to na prevaru, što je teško prihvatao, a onda znajući da nije jedino dete koje je doživelo takvu sudbinu, morao je da se pomiri sa tim. Na vratima doma ostavljali su i uplakane bebe. Neko je imao samo jednog roditelja, a nekog je dotukla činjenica da je napušten i od oca i od majke, a neko nije ni znao ko su mu roditelji.

- Baš tu ispred doma stajao je autobus koji je saobraćao na liniji Bubanj - Donja Vrežina. Bio sam na hodniku mesecima i čekao sam je sve dok mojoj vaspitačici nije prekipelo u jednom trenutku i tad mi je rekla: "Nemoj da čekaš, majka ti neće doći, otišla je u Hrvatsku".

Kako nam kaže, ni majku ne krivi zbog takve sudbine jer od toga nema ništa. Tek pre dve godine našao je očev grob, a njega nikad u životu nije video, međutim, zahvalan je što mu je dao prezime i što kako kaže "nije kopile".

- Saznao sam da mi je otac iz nekog sela u okolini Pirota. Pokušao sam da stupim u kontakt sa očevom familijom još davno, dok sam bio niko i ništa. Ti ljudi su me se stideli, čak su mi i slali pisma da nikome ne pričam da sam im rođak. Tada sam bio mlad i to sam tako prihvatio, ali sada shvatam šta to znači. Jedino ko je želeo kontakt su moji polubrat i polusestra, deca mog oca, sa kojima sam i dan danas u lepom kontaktu i to mi je veoma drago. Familija moje majke je uvek bila uz mene i protiv toga što sam bio u domu - kaže nam.

Život u domu i rat u Jugoslaviji

Pričajući o godinama provedenim u domu ističe uglavnom pozitivne stvari, jer pamti ono dobro - decu sa kojom je živeo, sa kojima je delio sve i koji su mu zamenili porodicu, ali ipak, nije sve bilo sjajno. Život tih mališana bio je prepušten vaspitačima, čuvarima doma, a onda i njima samima.

- Bilo nas je iz cele Juge, išli smo leti na more jer smo imali odmarališta, zimi na zimovanja u Sloveniju i Makedoniju. Naravno, kao i svuda i u ovom domu neko je imao malo veće privilegije neko manje. Sećam se kada je dolazilo leto bilo je situacija kad su svi išli na odmor, tada su dolazili po decu porodica, babe i dede, a tada sam ja nekoliko puta ostajao sam u domu. Ipak, u tim trenucima ono što me je radovalo je to što sam bar tada imao najviše pažnje od vaspitača zato što sam bio jedini - priča naš sagovornik prisećajući se detinjstva i slika koje mu, kako kaže, stalno prolaze kroz glavu, a sve što je stariji sve ih teže doživljava.

Takvu naizgled idilu promenio je koban trenutak koji je uzdrmao čitavu državu - izbio je rat, a onda je došao red i na njih - domce. Od tog trenutka više ništa nije bilo isto.

- Tada to niša nisam shvatao, sada kako prolaze godine sve me stiže. Visok i krupan sam čovek, ali me sitnice rasplaču i to iz čista mira. Valjda je to nešto što se u meni skupljalo godinama, ali svako domsko dete ima svoju priču. Politika je uradila svoje. Kada je počeo rat u Bosni prvo su domce slali u rat, a i iz našeg doma je poginuo dečko koji je hteo da pobegne iz rata. Više nikada to nije bio dom kakav je bio ranije - priča nam on.

Polako je počinjao da pravi probleme i često je bežao iz doma, pa su ga iz tog prebacili u dom sa strožim pravilima, a on iz revolta počeo je još češće da beži, tako je prebačen u vaspitno-popravni dom u Kruševcu. Dok je bio na izdržavanju kazne nije kao druga deca maštao o tome kako ću da dođe do novca čim izađe, već je imao drugačiji cilj. To je bio prelomni trenutak kada je shvatio šta želi da bude i kako mora hitno da se oslobodi takvog života, želeo je, kako kaže, da se smiri.

Život nakon doma i susret sa majkom 

Situacija u državi se promenila i oni koji su imali sve preko noći ostali su bez ičega. Ljudi su se borili da nađu posao, da stanu na noge, a to je uticalo i na njega. Kada su se vrata doma za njim zatvorila shvatio je da je potpuno sam. Morao je da odluči hoće li levo ili deco. Prepušten sam sebi bez igde ikoga uspeo je na neki način da ode u inostranstvo i zaposli se, tamo se oženio i dobio decu, a to je blagoslov na kojem je zahvalan.

- Sve se promenilo, oni koji su završavali fakultete sada fizikališu, a mi koji smo odrasli na ulici imamo više od njih. Sada bi svi da sklapaju neka poznanstva i hteli bi da se zbližimo, ali to tako ne ide. Odbacio sam sve to, osim jedne osobe - nastavlja.

- Jedino što sam prihvatio je moja majka. Uspeo sam da je nađem posle toliko godina. Nije imala nigde ništa, bila je bez stana, bez kuće, bez penzije, bez dana radnog staža, srce mi nije dozvolilo da je ostavim takvu. Kupio sam joj jednu malu kuću na periferiji Zaječara samo da bi imala svoj mir. Ona se nikada nije pokajala za ono što je uradila - objašnjava nam on.

Njegova biološka majka i on oslovljavaju jedno drugo imenom. Prošle godine je pala i slomila butnu kost, a on znajući da nema nikoga osim njega i da nema ni knjižicu ni penziono osiguranje morao je da izdvoji mnogo novca i pošalje je u banju. Finansirao je operaciju, rehabilitaciju i oporavak. Sav novac koji je čuvao da renovira kuću dao je na to.

- Izašlo me je oko 800.000 dinara, morao sam sve da dam iako sam znao da ona to za mene nikad ne bi uradila. Ali sa druge strane, sada mi je u životu potreban mir i bog mi je dao mnogo toga. Iako sam se razveo imam kontakt sa bivšom ženom, imam petoro dece, radim, bavim se transportom. Uložio sam novac u kuću u Srbiji, napravio voćnjak i uredio. Kako godine prolaze sve više osećam potrebu da budem u Srbiji. Kakva je takva je, moja je zemlja! Tu se osećam lepo, siguno i spokojno. Odlučio sam da svakog meseca dođem, vidim majku, posetim svoju kuću koju imam. Volim da budem tu.

Proslava i sećanje na prošle dane

Nakon toliko godina domci ne zaboravljaju jedni druge i život kakav su nekada imali. Koliko god on bio lep ili češće manje lep - njihov je, stoga ga se svake godine sećaju kada se okupljaju u Nišu. Iako su godine prošle i putevi su ih odveli na sve krajeve sveta, domski život i veliko prijateljstvo koje se izgradilo među zidovima ove ustanove je nešto što ih veže. Zato već deceniju praktikuju veliko druženje kada se prisećaju jedni drugih i postaju, bar na trenutak, velika porodica okupljena oko teških uspomena.

- To su sada odrasli ljudi koji dolaze na proslavu. Viđamo se, pričamo, plačemo kad dođe do toga i nije sramota plakati. Rezervišemo hotel na nekoliko noći, iznajmimo restoran i sećamo se. Naravno, prvo se okupimo u domu, sakupimo malo para i kupimo deci iz doma slatkiše, voće svega da imaju, a svu hranu koja ostane nakon proslave lično odnesem u dom. Te emocije su neopisive, nekad je teško govoriti. Sada kad sam otišao jedno dete u kolicima me je pitalo, "a hoćeš li ti mene da odvedeš odavde", nisam znao šta da mu kaže, samo sam ućutao bez odgovora. Prvi put u životu sam zanemeo. Meni je sve jasno - priča naš sagovornik.

Kako kaže, nije mu cilj da ovo bude tužna priča, već samo da ljudi znaju kako izgleda život u domu za nezbrinutu decu i kako kada mislite da ne možete, ipak možete, samo ako verujete u sebe. Život se preko noći promeni, pogleda vas sreća, baš kao što je i njega. Sada uživa u zrelim godinama, kao ostvaren čovek, roditelj i sin.

(Telegraf.rs)