Biljana Ugarković: Vlastita uloga u promeni percepcije odraslih o nama

Biljana Ugarković doputovala je u Zagreb s velikim veseljem kako bi učestvovala u programu „Escape Rom“ koji je ove subote bio otvoren za javnost. Bila je to prilika da porazgovaramo o njenom detinjstvu, obrazovanju, ljubavi prema poeziji, motivaciji i razmišljanjima koja je pokreću, kao i o njenim slobodnim aktivnostima koje je čine autentičnom i kreativnom osobom.

Kakvo je bilo tvoje djetinjstvo?

Preporučujemo

Rodila sam se u selu Mali Pašijan u Bjelovarsko-bilogorskoj županiji. Roditelji su se bavili poljoprivredom, imali smo i stoku, a od prihoda koje je donosilo gospodarstvo pristojno smo živjeli, što bi se reklo, nismo imali ni premalo, ni previše, već taman za pristojan život. Nakon osnovne škole upisala sam gimnaziju, ali baš kad sam završila drugi razred tata se razbolio, imao je moždani udar i više se nije mogao brinuti o poljoprivrednom gospodarstvu. Tada sam prekinula školovanje i krenula raditi kod kuće skupa sa, mamom i bratom, brinuti o gospodarstvu i paralelno tražiti i drugi posao. Imati petnaest, šesnaest godina i nositi život na svojim plećima kao odrasla osoba je vrlo teško. Godine 2006. otac je umro, bio je to period kad su u našoj okolini mnogi mislili da ćemo morati sve prodati, ali eto, nije bilo tako. Naša mama nas je usmjeravala da budemo i brat i ja ovo što danas jesmo. Tada sam, isto tako, sama sebi obećala da ću kad-tad nastaviti obrazovanje i to obećanje koje sam dala sama sebi, sam i ispunila. Završila sam za kuhara, za komercijalistu, za računalnog operatera za obradu i unos podataka. Osam godina sam živjela u Njemačkoj, a onda i tri mjeseca u Americi kod tetke, ali sam se odlučila vratiti u Hrvatsku jer je to moja domovina, tu je moj dom. Tada su se stvorili i financijski uvjeti da upišem i završim fakultet. Upisala sam i završila Fakultet za turizam u Mariboru, smjer Poslovanje i upravljanje u turizmu. Diplomirala sam na temu Potencijali glampinga podno Moslavačke gore. Trenutno sam na magisteriju smjer Međunarodno inovativno poslovanje, a zatim ću raditi na doktoratu.

Da li obrazovanje smatrate važnim za lični razvoj?

Obrazovanje je ključ za razvoj. Kada je otac preminuo, radila sam različite poslove – kao konobarica, na pilani, i ništa mi nije bilo problem. Nije mi bio potreban novac, već prilika da se dokažem. Razumela sam da je obrazovanje ključno za pronalaženje bolje plaćenih i manje fizički zahtevnih poslova. Kada sam se vratila u domovinu, zaposlila sam se u multinacionalnoj kompaniji kao „security“. Bila sam odlučna da napredujem i jednom prilikom sam zaustavila direktora pod kišobranom i pitala ga da li traže radnike za kancelariju. Prepoznao je moju želju i dobila sam posao. Trenutno radim kao referent nabave. Na početku su neki kolege imali predrasude zbog mog početnog posla, ali bi trebalo da slavimo tuđe uspehe i podržavamo jedni druge.

Koliko obrazovanje utiče na samopouzdanje?

Obrazovanje značajno utiče na samopouzdanje. Na svom primeru mogu reći da obrazovanje širi vidike, olakšava nošenje s izazovima i podstiče da pomeram svoje granice. Nema više straha iz detinjstva kada sam morala donositi odluke za koje nisam bila spremna. Obrazovanje nam omogućava da ostavimo trag i doprinosimo društvu.

Da li je obrazovanje ključno za poboljšanje položaja romske zajednice?

Obrazovanje je ključno za okupljanje romske zajednice i njen razvoj. Svi treba da se usmere i edukuju. Važno je imati posao i raditi društveno odgovorno kako bismo ostvarili sebe kao osobe. Romi ne bi trebalo da se stide svoje nacionalnosti i trebali bismo raditi na sebi i podržavati našu decu da se školuju. Obrazovani Romi i Romkinje treba da budu ravnopravni na tržištu rada. Institucije i udruge mogu pomoći u prepoznavanju potencijala u perspektivnoj deci koja mogu unaprediti romsku zajednicu. Ima mnogo pozitivnih primera, ali se o njima premalo govori.

Da li se pozitivni primeri premalo ističu?

Apsolutno, pozitivni primeri su premalo istaknuti. Ljudi često ne znaju za uspešne Rome, kao što su lekari, advokati, glumci i učitelji. Mediji se više fokusiraju na negativne priče, što dovodi do generalizacije. Verujte, i mi osuđujemo takve događaje i smatramo da počinitelji treba da odgovaraju, ali ne treba sve Rome stavljati u isti koš zbog pojedinačnih incidenata.

Pišete pesme – kada ste počeli i šta vam znači pisanje?

Pesme pišem od osnovne škole i one su se objavljivale u školskim časopisima. Pisanje je bio način da se udaljim od svakodnevnih problema i pronađem izlaz iz zone komfora. Pišem socijalnu poeziju, ne ljubavne pesme. Svoje radove sam slala na konkurse kako bi ih više ljudi pročitalo. Takođe, radim na autobiografskoj knjizi koja će imati edukativnu notu za sve koji se nađu u sličnim situacijama.

Kako ste postali članica lovačkog društva?

Članica sam Lovačkog društva „Jelen“ iz Hrvatske Dubice. Biti lovac znači suočavanje s predrasudama. Percepcija lovaca često je pogrešna, jer se zanemaruju etička i moralna načela. Uživam u prirodi i pažljivo je posmatram. Jedina sam žena u društvu koje je osnovano pre više od 100 godina. Aktivni ste i u očuvanju tradicionalne kulture kroz folklor. Ples me oduvek zanimao, pa sam se učlanila u KUD „Banova Jaruga“. Redovno vežbam i nastupam. Danas imamo nastup, pa ću uskoro krenuti nazad za Kutinu.

Koji je vaš zaključak?

Sve što sam sebi zadala, ostvarila sam i spremna sam za nove izazove. Kako rastem kao osoba, tako rastu i moji ciljevi. Važno je biti uporan i samosvestan. Pojedinac treba da menja percepciju drugih o sebi i da se ne stidi neznanja, već da teži celoživotnom učenju. Za moj uspeh zaslužna je moja majka, kao i Tomo, koji su mi pružili podršku. Borite se!

Izvor: Phralipen.hr

(Telegraf.rs/A.N.)