"Komunisti su nam zamerali da previše slavimo srpstvo": Kako je nastao i kroz šta je sve prolazio Sabor u Guči

Guča, dragačevski dragulj, mnoge asocira na Sabor trubača koji se održava od 1961. godine.

Datumi i vremena su se menjala, ali čini se da je Sabor ostao isti. Ili nije?

Imali smo čast da razgovaramo sa jednim od prvih organizatora i čovekom koji nije propustio nijedan Sabor, a aktivno je učesvovao sve do 54.

Čak je u saradnji sa slovenačkim akademskim kovačem Robertom Strunom, darovao trubu izlivenu u jednom komadu koja vredi više hiljada evra.

On nam je ispričao o počecima festivala, dotakao se tadašnje vlasti i kako su na razne načine pokušavali da ih zabrane. Ta vlast je prošla odavno, ta zemlja ne postoji već decenijama, ali ostala je truba...

Ovo je priča Alekse Protića (88), koju nam je izbesedio u Muzeju trube u Guči.

- Ja sam Aleksa Protić, rođeni Gučanin. Ovde završio osnovnu školu, klasičnu gimnaziju u Čačku. Bio sam pola godine student u Beogradu i onda sam, da bude svima jasno, morao da pobegnem od srpskih komunista, da me ne oteraju na robiju. Ja sam porastao u monarhističkoj kući, koja je bila za kralja i Dražin pokret. Rastao sam kao dete narodnog neprijatelja, iako su svi moji izginuli za Srbiju. Nažalost, to je tako bilo. Srpski komunisti to nikada nisu razumeli. Možda ja ne bih ni ostao u Ljubljani, iako sam se lako upisao na drugi semestar Pravnog fakulteta, računao sam da pobegnem iz zemlje, ali nije se moglo... 15 godina posle rata, do 1961., Tito nikom nije dao pasoš, nismo ih imali. Zatvorio nas je u tor, da ne vidimo kakav je truli kapitalizam. Bio sam jednom u inostranstvu pre toga kao sportista, bio sam na spisku putnika, a sa nama je išao jedan Udbaš sa pištoljem, da slučajno neko nešto ne priča protiv Jugoslavije ili da ne pobegne. Ostao sam u Ljubljani, prilagodio se. Sad živim penzionerski, pola vremena, malo više u Ljubljani nego u Guči, ali delim to vreme - predstavio nam se elokventni gospodin koji uveliko gazi devetu deceniju, a onda se prisetio mladosti i neminovno, same Guče koja ima posebno mesto u njegovom srcu.

- Svaki čovek ima jednu mladost, a meni je to vezano za Guču. Drugačije osećam Guču, energetski se drugačije osećam kada stupim na teren Dragačeva - bio je iskren Aleksa, a onda počeo pravu priču o Saboru.

- Komunizam je bio apsolutno potiv vere, bili su ateisti. Zabranjeno je bilo da se ide u crkvu i sve što se dešava oko crkve. Sve se dešavalo pre toga se dešavalo tamo - sabori, vašari, svadbe. Dozvolili su samo da se slavi 1. maj, 29. novembar. Opustelo sve. Nema mladić gde da upozna devojku.

- I onda se razmišljalo šta i kako, pa smo napravili prvo "Raspevano Dragačevo", ali to baš i nije prošlo. Napravili smo sastanak i tu je pao predlog za Sabor, ali tada smo imali samo 4 tubačka orkestra u Dragačevu. Tako je sve to počelo, da pravimo Sabor, da bi momak imao gde da upozna devojku.

Aleksa ne krije da je prvi razlog bilo upoznavanje lepih devojaka.

- To nam je bilo primarno i da se malo podigne taj duhovni i zabavni život. Normalno, tada zbog uslova, prva tri Sabora smo održali ovde u crkvenoj porti, napravili pozicije i sve. Vodeći komunisti iz partije nisu došli, jer je to bilo u crkvenoj porti.

Međutim, nije im teklo med i mleko, a po Aleksinim rečima, tadašnja vlast je odlučila da ih "minira".

- Sad zamislite kakva je to bila atmosfera. Posle toga, vlast je nekako stalno protiv ovoga Sabora, srpski komunisti su nam zamerali da isuviše slavimo srpstvo. Što mi nismo mogli nikako da razumemo, onda su nam zabranili neke pesme, koje nikako ne vidim kao nacionalizam, kao "Igrale se delije", što ja znam, da ih izvodimo na Saboru. I onda nas jedanput, sekretar partije u Beogradu, pozvao na razgovor, kaže da mi slaveći šajkaču i opanak iritiramo ostale bratske narode i da moramo to da promenimo. Ja sam rekao da ne vidim koga iritiram, znam da sam Srbin i znam srpske običaje. Oni tada nisu mogli da nas zabrane, da bude Sabor. Ali da bi nas ugasili.... Znate, najbliže turističko mesto Guči je Ivanjica. Nušić je bio vezan za Ivanjicu i oni naprave Nušićijadu.

Inače, prva Nušićijada je održana 1967. godine.

- Dali su tada Ivanjici dotaciju 200.000 dinara, a mi smo za prethodni Sabor imali samo 40.000. Znate vi koje pare su im dali. To je bila glumačka elita. Ružica Sokić, glumci, to se sjatilo... Zanimljivo, mi tada nismo imali stalni datum Sabora. Mi smo imali našeg čoveka iz Guče, meteorologa koji je radio na aerodromu u Beogradu i pratili smo njegove srednjoročne prognoze, pa smo određivali datum Sabora. Oni su čekali da kad mi odredimo datum, pa da u isto vreme organizuju Nušićijadu. Skupili glumačku elitu, tolike pare dali... Hteli su da nas ukoče. Još dođavola, te nedelje u Čačku, Borac igra protiv Crvene zvezde, mi smo mislili da smo gotovi, ali prodali smo više karata, na stadionu je bilo 1.800 ljudi, odnosno prodatih karata, a mi smo naplatili 40.000 ulaznica. Onda su probali to i iduće godine, oni su imali ni 1.000, a mi 60.000 i onda su videli da se protiv narodne volje ne može. Tako da su malo posle malo digli ruke od toga.

- Uglavnom, glavni razlog je bio, da pravimo Sabor trubača da se ta monotonija života koju je doneo komunizam, gde je sve bilo zabranjeno malo razbije. I eto, tako je to krenulo, narod je to podržao.

Za Aleksu je Guča sada spoj tradicije i modernog doba, a pomenuo je i čuvene šatre.

- Šta da vam kažem, Guča je, po mome, tradicija i modernost. Već se meša, od početka to je bila samo tradicija, sad je i tradicija i modernost. Pitanje je da li idemo baš najboljim putem, jer je počela da nam opada posećenost, mi smo zadovoljni, poseta je dosta, ali je to manje, mi smo imali u tri dana, 800 hiljada ljudi u tri dana, znate li šta je to? Mislim, kroz Guču nisi mogao da prođeš. Dobro, tada je bio drugačije, preovlađivale su šatre, ljudi porodično izlazili pod šatre, seli da pojedu kilo pečenja... Sada je drugačije, ove generacije, njih šatre ne interesuju, interesuje ih disko muzika i ovo skakanje, prilagođavamo se malo i njima, prilagođavaju se njima i orkestri.

- Velika masovnost je počela kada smo krenuli da pravimo ponoćne koncerte, od tada je broj posetilaca Guče naglo porastao. Truba je u Srbiji bila izumrla, sa trubom se i ratovalo, umiralo, sahranjivalo, međutim, trubački orkestar, 7-8 najmanje ljudi, kad podele zaradu, malo zarade, harmonikaš jedan sa harmonikom zaradi dosta, tako da je bila preovladala harmonika. Mi smo ovim Saborom oživeli trubu kao instrument.

Guča je "vaskrsla" trubu kao instrument

- Zapamtite, takve dobre muzike trubačke ima, takvih dobrih orkestara, nikada to ne bilo ni svirano, ni izvođeno, niti bi se čulo u svetu, da nije bilo ove Guče, strašan doprinos muzičkom napretku Srbije je doneo ovaj Sabor.

Atmosfera u Guči je neverovatna, a naš sagovnik kaže da je to jedinstveno iskustvo, kao i da truba drugačije zvuči u Dragačevu.

- To je nešto što ne može nigde drugde da se doživi, tako spontano oduševljenje, raspoloženje, ovde možete da budete gurnuti, izgaženi, niko ne govori "pardon", niko se ni na nikoga ne ljuti.

- Svi smo ravnopravni, svi smo isti, ali niko namerno nikome zlo ne čini. Dolazi do ekstaze, uživanja. Znate, zato dopada mi se rečenica: "Ko u Guči nije poludeo, taj nije bio normalan."

- Drugačije trube zvuče u Guči. Pokušavaju da naprave na drugim mestima, ali ne vredi. Nije to ni blizu. Guča kao da je napravljena za tu trubu, za to trubačko stvaralaštvo.

Inače, razgovarali smo u Muzeju trube, koji se nalazi u blizini porte crkve Svetog Arhangela Gavrila, nedaleko od Spomenika Trubaču. Muzej ima vredan eksponat, jedinstven u svetu, kao i kovač, Slovenac Robert Struna koji je izlio iz jednog dela, a uz pomoć dvojice pomoćnika.

- Kovač ima akademsku titulu. Posle čuvene izložbe u Tokiju i Japanu, on dobije akademsku titulu. To je jedinstvena truba na svetu, skovana iz jednog komada, a može da se produva. On je mesec i nešto dana sa dva pomoćnika to radio. To smo za 50. Sabor on i ja poklonili ovom muzeju, a nominana vrednost je 10.000 evra. Jedinstvena je, nema druge - kaže nam Aleksa.

Jedinstvena truba, na mestu gde se njen zvuk čuje na drugačiji način...

(Telegraf.rs)