Skrivena lepota skrajnuta od glavnih puteva: Ove slike pokazuju da svaki pedalj Srbije može da bude nadahnuće

Zagonetne pećine i žubor žustrog potoka, sveže pokošena trava i zvona kojim se "oglašava" mirno stado ovaca. Zatvorite oči i zamislite ovu sliku Srbije.

Obišli smo skriveni kutak zapadnog dela naše zemlje, za koji bismo teško "običnom" čoveku mogli da objasnimo gde se nalazi - blizu je Arilja i Ivanjice, Rzava i Mučnja, ali, nijedno od ovih mesta ne može da se definiše kao najbliža tačka. To je prostorno mala i izdvojena planina Budeč, koja sa vrhom od 1.208 metara nije nipošto niska.

Pod pošumljenom gorom nalazi se selo Brekovo sa prelepo crkvom iz 15. veka. Nedaleko odatle su Dobrače, a ova dva mesta povezuje živopisni kanjon Panjice.

"Dođite, sedite s nama", veselo su zborili seljaci na klupici u Brekovu, kada su videli planinare "Orfeja" u svom mestu, koji su bili tek na prvoj četvrtini svoje avanture. Nisu, očito, navikli na česte posete sa strane, a i te kako ima šta da se vidi u njihovom kraju. Crkva svetog Nikole, na primer, sazdana od kamena, koja u svojoj unutrašnjosti krije mir kakav možete osetiti samo u manastirima. Vide se stare, davno izbledele freske i novi ikonostas, dok je deo starog izložen na ulazu u crkvu. Spomenici i ploče svedoče o dugoj istoriji hrama, čije se osnivanje vezuje za 16. vek.

Stare kuće pokrivene su impozantnim kamenim krovovima, a većina je obnovljena i okružena urednom okućnicom. U ovim domovima žive ljudi kojima je u srcu selo, priroda i sve njene ćudi.

Dok je uspon na Budeč pomalo naporan, turisti koji dođu u ovaj kraj ipak ne bi trebalo da odustanu od planinarenja, makar kroz kanjon. Iz jednog od zaseoka sela Dobrače (do kog se dolazi drugim putem) postoji jasno obeležen, prokrčen i uređen put do kanjona Panjice i kroz njega, sa mostićima gde je to potrebno. Uživanje van asfalta donosi i malo skakutanja s kamena na kamen, što je svakako zabavno, ali nije baš zgodno ako nemate cipele.

Reka i priroda opuštaju, a hlad i te kako prija. Više ne gledate ni na vreme, kad stiže iznenađenje: vodopadi. Iako smo usred leta, vodopadi nisu presušili, ali je mlaz "tanak". Ipak, dovoljno je impozantan da ispod njega stanete, raširite ruke i - pozirate za fotografiju, naravno.

Nedaleko od ovog postoji još jedan vodopad, ali prava atrakcija je vodena pećina. Ova duga pećina nije prilagođena posetama, ali svako ko se pred njom nađe može da uživa u čaroliji prirode - stene su visoke, na svodu je otvor koroz koji gledate u drvo, a onda se sam ulaz sve više sužava i pun je vode.

Na samom početku voda nije duboka, ali je veoma hladna. Možete da zagazite ili da još malo preskačete, inače klizave stene, pa da dođete i do jednog malog suvog dela, gde je doživljaj potpun. Avanturisti mogu da naprave i neki korak dalje, ali bez posebne opreme ne bi trebalo zalaziti duboko.

Ovo je jedna od tri pećine u krugu od nekoliko kilometara, a još jedna koja je dostupna pešacima je i Rasovačka pećina. Nalazi se nedaleko od vodene, ali je potrebno da savladate i naročit uspon kroz šumu. Ali, to malo znoja i naprezanja mišića i te kako vredi. U oba ulaza moguće je ući i šetati se do potpunog mraka, ali se ubrzo kanali toliko sužavaju da bi čovek mogao samo da proba da se provlači.

Temperatura je toliko prijatna da vam se iz pećine ne izlazi, a pokoja kap vode polako formira skromni pećinski nakit. Slepe miševe nismo zatekli, ali jesmo neke neobične komarce i skakavce mrke boje. Nijedna od ovih "živuljki" za nas nije bila "zainteresovana".

Ovo je jedno od onih mesta za koje će vam trebati mnogo vode i sendviča u rancu, ali je užitak u netaknutoj prirodi zagarantovan.

(Telegraf.rs)