„Petre, ne! Samo preko mene mrtve": Kuća sa limenim psom na krovu povezuje dve uticajne vlasotinačke porodice

Kada se pre desetak godina gledalo sa Nešićevog keja prema mlinu na Vlasni u varoši Vlasotince, jedna kuća je odudarala, jer se na njenom krovu nalazio limeni pas. Posle je limena figura nestala i većina Vlasotinčana ne zna gde se danas nalazi. Kada bi ova kuća mogla da govori, imala bi svašta da nam kaže o nekada moćnoj vlasotinačkoj porodici, ali kako i zašto je kuća na krovu imala limenog psa, piše Jugmedia.

Kuću sa vinskim podrumom u Njegoševoj br. 7 gradio je agronom Tihomir P. Popović (1883-1968), sin Petra Popovića i unuk Gavrila Popovića. Ljiljana Pavić, supruga scenariste Siniše Pavića, bratanica je Tihomirova. On je učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Triput se ženio, jer su mu dve supruge umrle mlade, ne doživevši ni tridestu godinu. Tihomir je kuću gradio za sebe i svoju porodicu početkom 20. veka. U starosti je tu živeo sa trećom suprugom Vidom, sinom Petrom i snahomVerom.

Preporučujemo

"Sagrađena je na način da veoma vešto koristi znatnu denivelaciju terena, koja je ovde prisutna. Glavnom ulazu u stambeni deo kuće pristupa se sa jugozapadne strane, iz Njegoševe ulice, sa kote terena dvorišta, dok je ulaz u vinski prostor sa istočne strane, i pristupa mu se sa platoa ispred Starog mlina. Podrum je delimično ukopan u teren (za celu spratnu visinu na zapadu), ali je sa istočne strane skoro potpuno otvoren. Pristup podrumu omogućen je i stepeništem iz unutrašnjosti kuće. Prizemlje se sastoji iz ulaznog pretprostora, dnevne sobe, trpezarije, kuhinje, kupatila, spavaće sobe i stepeništa. Iz dnevne sobe izlazi se na terasu ka Vlasini, koja se proteže celom širinom kuće“, objašnjava za Jugmediu arhitekta Ivana Cvetković.

Otac Tihomir i sin Petar bili su lovci, a po njihovom rođaku nazvano je vlasotinačko Lovačko udruženje „Bogiša Popović Giša“. Pošto Petar nije imao potomstvo, kod njega je ljubav prema lovačkim psima bila naročito izražena i zato se na krovu njihove kuće nalazio limeni pas. O Petrovoj strasti prema lovu i psima pisao je njegov sestrić Dragoslav B. Petrović u priči „Ciga i Mirko“ objavljenoj u knjizi „Vlasotinačke priče“. U toj priči opisno je kako su psi Ciga i Mirko napali komšinicu i povredili joj ruku, nakon čega je Petar hteo da ih ubije.

"Izašao je ubrzo, noseći u ruci jak konopac i dvocevku. Ali, kada je počeo da vezuje kerove za staru krušku, njegova, do tada mirna supruga Vera, na iznenađenje svih, skočila je, stala ispred i, onako zajapurena, zavapila: „Petre, ne! Samo preko mene mrtve! Zar ti nije žao, Ciga je skotna… mi nemamo dece”.

Bled u licu i van sebe, Petar se, uz psovke, nekako primirio, preteći. Uskoro je Ciga okotila šestoro štenadi, lizala ih, dojila, režala na svakog ko se približi. Čak i na Petra.

"Večeras ćeš da vidiš!“, kroz zube je prosiktao povređeni vlasnik. Kada je pala noć, Petar je potrpao psiće u džak i odneo ih ispod kuće, prema reci. Za to vreme je Ciga, predosećajući instinktivno da će se nešto desiti njenom okotu, projurila kroz sobe, izletela na balkon, i, preko ograde, skočila u mrak. Slomila je obe prednje noge, ali se, bolno cvileći, nekako dovukla do obale – tek da zatekne Petra kako posmatra koncentrične krugove u vodi, nastale posle potonuća dobro uvezane vreće…“, opisao je Dragoslav ponašanje ujaka Petra.

Nakon te noći „počinje gašenje poslednje loze potomaka Popovića u stogodišnjoj kući pored mlina“. Ubrzo umire Vida, a zatim i suprug Tihomir. Petar je živeo do 1989. godne, a njegova supruga Vera do 2009. Pošto niko od naslednika, odseljenih širom Srbije, nije hteo da zadrži kuću, naredne godine je prodaju Sretenu Bati Milenkoviću.

Građevinski inženjer Sreten Bata Milenković je izdanak vlasotinačke porodice, koja je bila veoma uticajna između dva svetska rata. Njegov deda Milan Milenković Čuljko (1888-1940) bio je predsednik Opštine Vlasotince od 1936. do 1940. godine.

Milan je rođen u Crnoj Bari u siromašnoj porodici, a prekretnica u njegovom životu je kada se 1906. godine oženio Ljubicom, kćerkom Đorđa Petrovića Crnobarca, narodnog poslanika i predsednika opštine Kruševičke, koja mu je donela veliki miraz. U vreme izbijanja Topličkog ustanka, marta 1917. godine, Bugari su upali u Crnu Baru. Mislili su da Milan pripada komitskom pokretu, pa su mu makazama isekli deo uva, posle su meštani sela Milanu nadenuli nadimak Čuljko.

Nakon rata Milan je svoje poslovanje započeo u mestu Vrbica blizu Aranđelovca. Verovatno od ranije dobijenog miraza, najpre je kupio imovinu, potom na njoj izgradio ringove za pečenje cigle i crepa, koju su mu najčešće izrađivali pečalbari iz vlasotinačkog kraja. Od dobiti je kupovao imovinu i u Beogradu za potrebe poslovanja blizu Kalinićeve pijace, ulica Petrogradska 15.

"Deda Milan je, u dogovoru sa ukućanima, odlučio da porodicu iz Crne Bare preseli u Vlasotince. Kupio je prvu kuću u Vinogradarskoj ulici, a kasnije i drugu blizu kafane„Zemun“, gde je sa porodicom živeo do svoje smrti. Čak je deda na opštinskim izborima 6. decembra 1936. izabran za predsednika Opštine Vlasotince, na toj funkciji je iznenada preminuo 9. aprila 1940. u 52. godini života“, govori njegov unuk.

Sreten Bata Milenković je rođen 1942. i nikada nije upoznao čuvenog dedu Milana. Otac Ljubisav nije umeo da sačuva bogatstvo. Nešto je rasprodao, nešto izgubio tokom Drugog svetskog rata, a nešto su oduzele nove komunističke vlasti. Ljubisav umire od tuberkuloze 1951. godine, a Sreten ostaje sa majkom Danicom i starijom sestrom Mirjanom u kući pored „Zemuna“. Majka je sama izdržavala dva maloletna deteta od šivenja.

Sreten je 1956. položio prijemni za Gimnaziju i planirao je da posle studira neki strani jezik. U mladosti je naučio francuski i nemački, a kasnije zbog posla i engleski jezik. Međutim, ukinuta je Gimnazija u Vlasotincu, a iz Crne Trave je prebačena Građevinska škola. Pošto je sestra već bila na školovanju u Beogradu, majka nije imala novca da Sretena upiše u Gimnaziju Leskovac. Tako je on u Vlasotincu završio Građevinsku školu kao jedan od najboljih učenika, a 1960. upisao i Građevinski fakultet u Beogradu. I pored siromaštva u Vlasotincu mu je bilo lepo. Sa ponosom ističe da je svirao u džez orkestru Amigosi, a da mu je jedan od školskih drugova bio i Zoran Davinić, advokat i pisac.

U toku studiranja 1963. godine majka mu umire, a pošto je imao opštinsku stipendiju vratio se u Vlasotince da predaje stručne predmete u Građevinskoj školi. Jedno vreme je radio i na ciglanama u Hrvatskoj, a nakon diplomiranja kao diplomirani građevnski inženjer počinje karijeru u GIP „Zidar“ u Loznici. Posle je prešao u Beograd u KMG „Trudbenik“, potom u Projektni zavod „Centroprojekt“. Radio je na raznim projektima širom bivše Jugoslavije, a neki su ga povremeno vraćali u zavičaj, npr. Skladište saveznih materijalnih rezervi u Velikoj Grabovnici, gde je bio vodeći projektant. Od 1989. otvorio je svoju firmu PGPT „Vlasina“ u Beogradu, u kojoj je dočekao penziju. Supruga mu je iz Beograda, a imaju dve ćerke i sina.

Milenković nikad nije prekidao veze sa Vlasotincem, ali od 1973. nije imao kuću u rodnom mestu. Tada je na insistiranje sestre Mirjane prodao kuću pored „Zemuna“.

"Ona je s porodicom u Vlasotincu izgradila svoju kuću, ali joj je nestalo novca za dalje sređivanje. Ja sam rešio stambeno pitanje, od firme u Loznici dobio sam stan u kojem sam živeo sa ženom i tada dve ćerke. Nisam morao da prodajem kuću, ali hteo sam da učinim sestrinoj porodici. Posle sam nastavio da dolazim u Vlasotince kod rođaka i prijatelja. A kada se otvorio hotel „Novi Zemun“, imao sam i po mesec dana godišnje rezervisanu sobu. Kada je 2001. hotel prestao da radi, opet sam odsedao kod rodbine i prijatelja, ali sam počeo da razmišljam o kupovini kuće u Vlasotincu“, objašnjava sagovornik Jugmedia.

Pošto su mu deca postala samostalni ljudi, a on postao penzioner, sve više se angažovao u društvenom smislu za Vlasotince. Bio je u grupi koja je obnovila rad Udruženja Vlasotinčana u Beogradu „Vladа llić“.

„Godine 2008. obnovili smo Udruženje Vlasotinčana u Beogradu, kоје je postojalo još od 1928. godine, ali je zbog Drugog svetskog rata prestalo da radi. Onda je obnovljenо sredinom 80-ih, ali је sa početkom ratova 90-ih opet zamrlo. Povodom 80 godišnjice po treći put počinje sa radom, u jedom trenutku bilo nas je 150 članova. Odmah smo pokrenuli rehabilitaciju Vlade llića kao gradonačelnika Beograda i osnivača Udruženja. Ilićevi naslednici, mi i advokat Radivoje Prikić uspeli smo da ga sudski rehabilitujemo 2009. i od tada smo se nazvali po Vladi Iliću. Nažalost, Udruženje već nekoliko godina tavori, jer su neki članovi umrli, drugi ostarili, jednostavno potrebni su novi mlađi ljudi da se angažuju“, govori Milenković.

Sreten Bata Milenković je inicijator osnivanja Vinskog viteškog reda „Simeon“ i prvi je bio veliki majstor tog viteškog reda.

„Kada sam na Svetog Trifuna 2010. čuo da se u Beogradu formira Vinski red „Singidunum“, kao peti u Srbiji, odmah sam otišao do njihovog velikog majstora, prof. dr Stojan Jevtić. Objasnio sam mu da Vlasotince ima dugu vinsku tradiciju i da bi je trebalo obnoviti. Jevtić je to podržao, pomogao mi oko dokumentacije. Onda sam u Vlasotincu sa još četiri prijatelja pokrenuo priču. Tako da smo već 24. aprila 2010. osnovali Vinski viteški red „Simeon“, koji je u jednom trenutku imao 31 člana. Pošto je Sveti Trifun 14. februara – slava vinograda, a Sveti Simeon je 16. februara, a zbog crkve nismo mogli da ostavimo pridev sveti u imenu, onda smo odlučili da naša slava bude Sretenje 15. februara. Iste godine na jesen kupio sam i ovu kuću, koju sam 2011. renovirao, a 2017. godine od bivšeg vinskog podruma napravio sam prostorije našeg Vinskog viteško reda“, ističe Milenković.

Tokom vremena Sreten otkriva mnoge stvari koje ga simbolično još više vezuju za ovu kuću. Vera, supruga Petra Popovića, koja je poslednja umrla od starih vlasnika, u stvari je dalja rođaka Sretenova. Na fotografiji iz 1952. nalaze se majka Danica, setra Mirjana i desetogodišnji Sreten, ali baš iza njegove glave se vidi kuća koju će kupiti skoro 60 godina kasnije.

Kada je njegov deda Milan Milenović pobedio na izborima za predsednika Opštine Vlasotince (1936), on je porazio Aleksandra Z. Popovića, brata prvog vlasnika kuće, Tihomira. Simbolično trenutno su izgubili Popovići kao stari građanski sloj Vlasotinca, od novih građana pridošlih sa sela na početku 20. veka, koje je predvodio Milan Milenković iz Crne Bare. Doduše, Milan umire godinu dana pre Drugog svetskog rata, a već 1944. sa komunističkim vlastima dolaze novi doseljenici, koji su i Popovići i Milenkovići smatrali ostacima poražene građanske klase.

Na slavlju povodom završenog renoviranja kuće 2011. godine, među Sretnovim prijateljima su bili Siniša i Ljiljana Pavić. Sreten joj je tada poklonio sliku (zaostalu od prvih vlasnika), na kojoj se vidi Ljiljana kao beba u poseti svom stricu Tihomiru. Ljiljin rođeni brat, Miša Durko, bio je do kraja života Sretenov prijatelj i jedan od članova Vinskog viteškog reda „Simeon“.

Tako potomci nekad zaraćenih političkih opcija danas žive u prijateljstvu.

Na kraju, onaj limeni pas sa početka priče nije nigde nestao nego je samo pomeren na krov pomoćne zgrade u dvorištu, tako da se više ne vidi sa keja. Sreten Bata Milenković je otkrio da planira od svoje kuće da napravi muzej posvećen svojim precima, ali i Popovićima koji su bili prvi vlasnici, piše Jugmedia.

(Telegraf.rs)