U Potkaljaji u Prizrenu osnovan manastir Svete velikomučenice Nedelje

U manastiru Svete Nedelje u Prizrenu, mitropolit raško-prizrenski Teodosije služio je danas svetu arhijerejsku liturgiju, na praznik svete velikomučenice Nedelje, objavila je Eparhija raško-prizrenska.

Mitropolitu su sasluživali iguman manastira Svetih Arhangela, arhimandrit Mihajlo; protosinđel Isidor; jerej Jovan Radić i đakon Bratislav Bogdanović. Za pevnicom je pojalo sestrinstvo manastira Gračanice, zajedno sa nastojateljicom, mati Sarom.

Preporučujemo

Svetoj čaši su pristupili svi vernici koji su se okupili danas u Prizrenu, da proslave Svetu Nedelju u Prizrenskoj Potkaljaji.

Nakon rezanja slavskog kolača, mitropolit Teodosije je čestitao praznik, podsetivši na reči Jevanđelja da se ne može sakriti grad koji na gori stoji.

"Draga braća i sestre, okupili smo se danas, na ovom svetom mestu, da proslavimo Boga koji je divan u svetima svojim. Okupili smo se u ovom hramu koji nepokolebivo stoji na prizrenskoj gori, poznatoj kao Potkaljaja, koji divno isijava blagodat i ljubav Božiju, da proslavimo divnu svetiteljku Hristovu, Svetu Nedelju. Kao što se ne može sakriti grad koji na gori stoji, tako se i ova svetinja nije mogla sakrti, nego je uz pomoć divnih ljudi iz čitavog sveta zasijala još lepše i sjajnije. Za nastojateljicu ove divne svetinje postavili smo monahinju Zlatu, sestru manastira Svetog Velikomučenika Georgija u Brnjaku, kako bi prisluživala kandilo vere i proiznosila molitve Bogu i Svetoj Nedelji, za sav naš verni i stradalni narod”.

Mitropolit Teodosije je podsetio i na to da je Božija bolja uvek poslednja i konačna.

"Reči Gospodnje “Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo”, odnose se upravo na ovo što se dabas zbiva u ovoj svetinji. Iako su neki od inovernih imali druge planove za ovu svetinju,volja Božija je bila da ovo mesto postane ženski manastir i da se ovde okupljamo i slavimo Vaskrsloga Boga. Neka Gospod ukrepi mati Zlatu i dá joj snage i mudrosti na ovom putu, kako bi se u ovoj svetinji sabralo i sestrinstvo, a sve u slavu Božiju i na korist vernog naroda koji je odlučan da ostane u ovom gradu i na našem svetom Kosovu i Metohiji!”

Crkva svete Nedelje nalazi se u delu grada pod imenom Potkaljaja, koji je ranije bio srpska četvrt, a smešten je na padini brda iznad grada, na čijem vrhu se nalaze ostaci Prizrenske tvrđave tzv. Kaljaje. Crkva je jednobrodna građevina, malih dimenzija, sa osmostranom kupolom, zidana kamenom i opekom, sa malo sačuvanog živopisa u njenoj unutrašnjosti.

U ruševinama hrama sačuvao se jedan izuzetan spomenik srpske srednjovekovne epigrafike — nadgrobni beleg monahinje Marine, čije je kršteno ime bilo Struja. Sačuvan je klesani nadvratnik sa ulaza u pripratu na kome se nalazi Markov ktitorski zapis iz koga se vidi da je crkvu posvetio svojoj majci Jevrosimi.

Prema pronađenom ktitorskom natpisu, starija crkva je bila posvećena Bogorodičinom Vavedenju i zadužbina mladog kralja Marka Mrnjavčevića (1371—1395) podignuta 1370/1371. godine.

Stradanje Svete velikomučenice Nedelje

U vreme hristobornih careva Dioklecijana i zeta njegova Maksimijana življahu u Anadoliji dve pobožne stare duše, Dorotej i Jevsevija. Oni behu pobožni hrišćani; behu bogati, ali i bezdetni. Oni se moljahu Bogu da im podari dete, obećavajući da će ga posvetiti Njemu. Bog usliši njihovu molitvu i njima se u nedelju rodi žensko dete, zbog čega oni i dadoše ime detetu Nedelja, i krstiše ga svetim krštenjem.

Roditelji vaspitavahu Nedelju u hrišćanskom učenju i vrlinama, i tako od detinjstva Nedelja posveti sebe Bogu, uzdržavajući se od svega što raskalašna deca čine. Kada odraste, krasna telom i dušom, navališe mnogi prosioci, no ona ih sve odbi govoreći da je ona sebe obručila Hristu Gospodu, i da ništa ne želi do samo da umre kao devojka. Jedan od tih odbijenih prosilaca optuži i Nedelju i njene roditelje caru Dioklecijanu kao hrišćane. Car naredi te mučiše roditelje Nedeljine, i posle muka odasla ih k upravitelju Justu u grad Melitinu, gde u mukama za Hrista skončaše. Svetu Nedelju pak posla Dioklecijan u Nikomidiju k ćesaru Maksimijanu na sud. Saslušavši Nedelju i videvši da je tvrda i nepokolebljiva u Hristovoj veri, Maksimijan naredi te je položiše po zemlji i dugo bez milosti biše volovskim žilama. Za to vreme mučenica se moljaše Gospodu, i to strahovito razjari mučitelja Maksimijana te vikaše na vojnike koji je mučahu. Tada mu sveta mučenica reče: Ne varaj se, Maksimijane, nikada me nećeš moći potčiniti svojoj volji pošto mi Bog pomaže.

Posle toga Maksimijan posla Svetu Nedelju k upravitelju Vitinije Ilarionu. Ovaj je sasluša i naredi da je uvedu u idolski hram; no tamo se Sveta Nedelja pomoli Bogu, i nastade silan zemljotres, od koga svi idoli u hramu popadaše na zemlju, porazbijaše se i u prah pretvoriše; utom ulete vihor u hram, i razveja po vazduhu taj idolski prah; zatim sinu munja i sagore lice upravitelju Ilarionu, te on pade sa svoga prestola i izdahnu.

Posle Ilarionove pogibije za upravitelja oblasti dođe Apolonije. Obavešten o svemu što se dogodilo, Apolonije udari Svetu Nedelju na zverske muke, pa je vrže u tamnicu. Kada Sveta Nedelja ležaše u tamnici sva u ranama, javi joj se Hristos Gospod, isceli je i reče joj: „Ne boj se muka, Nedeljo, moja blagodat je s tobom“.

Kada upravitelj Apolonije ponovo izvede Svetu Nedelju na sud i muke, on donese presudu da ona bude spaljena u ognju. Sluge spremiše ogromnu vatru, i baciše mučenicu usred vatre. A sveta mučenica, podigavši ruke k nebu, dugo se moljaše Bogu. I tada, iz čistog i vedrog letnjeg neba, spusti se oblak i ugasi svu vatru, koja ni najmanje ne povredi svetu mučenicu. Posle toga upravitelj naredi da se na mučenicu puste razne zveri, ali i tu ona ostade nepovređena, pošto joj zveri kao krotka jagnjad polegaše kraj nogu. Videći ovo neobično čudo, mnogi od prisutnih neznabožaca poverovaše u Gospoda Hrista. No svi biše posečeni. Sveta Nedelja reče Apoloniju: „Nikojim načinom ne možeš me odvratiti od vere moje. Baciš li me u oganj, imam primer Tri Otroka; baciš li me pred zverove, imam primer Danila; baciš li me u more, imam primer Jone proroka; predaš li me maču, setiću se česnoga Preteče. Za mene je život – umreti za Hrista“.

Tada naredi Apolonije da mučenicu ponovo vode u tamnicu. Posle izvesnog vremena upravitelj Apolonije, sevši na sudištu, sa sudijskog mesta izreče smrtnu presudu mučenici: da bude posečena mačem. Dželati je onda uzeše i izvedoše van grada da je pogube. Sveta Nedelja ih zamoli za dozvolu da se pomoli Bogu. Dželati joj dozvoliše. Ona onda kleče na kolena, uzdiže ruke k nebu i pomoli se Bogu, da Bog pomiluje i spase sve one, koji budu spomen njen slavili, i da upokoji njenu dušu zajedno sa dušama njenih roditelja. Svršivši molitvu, ona predade dušu svoju Bogu pre nego se mač spusti na njenu glavu. A kada vojnici, prišavši k njoj da izvrše nad njom smrtnu kaznu, videše da je već umrla, začudiše se. Utom bi k njima božanski glas s neba koji im reče: Idite, braćo, i pričajte svima o velikim delima Božjim. – Vojnici se posle toga vratiše slaveći Boga.

Sveta Nedelja česno postrada i preseli se u večnu radost Gospoda svoga 289. godine, u Nikomidiji. Ova sveta mučenica se naročito mnogo praznuje u Dalmaciji i Južnoj Italiji.

(Telegraf.rs)