Pančevac Dušan putuje biciklom od Brisela do Moskve: Ovo radi da bi pomogao mladim talentovanim sugrađanima

Pančevac Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra "Mihajlo Pupin".

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, iz koje je ponovo stigao u Švedsku, odakle je trajektom nastavio za Finsku, gde se ispostavilo da ne može da pređe u Rusiju, jer su svi granični prelazi zatvoreni.

I taman kada je pomisilo da odustane i vrati se u Srbiju, odlučio je da nastavi put drugom rutom, preko Estonije, u koju je takođe prešao kruzerom, odakle je odmah seo na bicikl i ubrzo najzad ušao u Rusiju i kretao se ka dugo očekivanom cilju – Sankt Petersburgu.

– Jutro me je dočekalo sa mnogo kiše i bilo je hladno i mokro. Taman sam mislio da sam kišu ostavio daleko iza sebe, a ona me je ponovo stigla. Zbog nje nisam odmah pošao čim sam se probudio. Polako sam se pakovao slagajući misli o Sankt Peterburgu i muzeju Еrmitaž i bogatstvu eksponata u njemu, nadajući se da će kiša za to vreme prestati da pada. Sećam se, kada sam išao u osnovnu školu učili su decu da je Sankt Peterburg grad heroj. U to vreme on se zvao Lenjingrad. Učili su nas dа је nekad bio Petrograd, jer ga je osnovao car Petar Veliki, danas mu je ime Sankt Peterburg. Svе tо gоvоri dа је u svојој dugој istoriji Sankt Peterburg imао burnu prоšlost. Još u Pančevu ispalnirao sam da posle doručka krenem ka Palati prinčeva i da se pred njom ne zadržavam dugo, već da krenem ka muzeju Ermitaž. U blizini muzeja isplanirao sam da vidim bronzani spomenik podignut osnivaču Sankt Peterrga – Petru Velikom i odmah preko puta оd spomenikа impozantnu kupolu kraljevskе sabornе crkvе, najveće crkvе u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova. Ispalnirao sam na obali Neve da vidim i ratni brod „Аuroru“, koji nа оbali stoji kao svedok Okbarske revolucije. Ulaz u taj brod je slobodan i nikako nisam hteo da propustim priku da odem i pogledam taj muzejski eksponat kојеg čuva veliki broj vojnika i oficira. Моždа је zbоg tоgа pun kоntastа, stаr i nоv, bоgаt i siromašan – navodi Dule.

Kiša nije prestajala da pada i on je odlučio da krene, jer je trebalo da vozi oko 135 kilometara.

– Mokar sam bio već za dvadesetak minuta. Kamioni i automobili su me mnogo prskali sa strane, kiša je to činila od gore. Zbog nje nisam prestao dva sata da vrtim pedale, osim što sam u jednom malom mestu stao da kupim paštetu, hleb, kečap i litar orignalnog ruskog kvasa, da mi se nađe u pazama. U tom mestu kiše je prestala da pada, ali meni nije bilo bolje, jer sam sreo jednog napuštenog psa i setio se svog ljubimca iz Pančevu. Ponekad se odvajam od njega, a bilо bi dobro da to ne činim, jer se odvanjem od psa njegov vlasnik odvaja od ljubavi. Pas me je tužno gledao, kao da moli da mu kupim nešto za jelo, i kupio sam mu. Bilo je već vreme ručku, pa sam seo u jedan restoran u kojem je bilo nekoliko pijanih Rusa. Rusi su narod koji mnogo pije alkohol i po zvaničnoj statistici za godinu dana u toj zemlji od trovanja alkoholom umre 40.000 ljudi. To me je uzbudilo, kao i činjenica da u predgrađu tako velikog grada kakav je Sankt Peterburg treba da nađem neki hostel. Iz drugog pokušaja našao sam jedan pod nazivom Pingvin. Sa ulice nije uopšte izledao toliko reprezentativan kolika je bila cena spavanja u njemu, ali nisam imao izbora. Tokom današnjeg dana vozio sam se zemljom čvrstog i darovitog naroda. To je dovoljan razlog da volim Ruse. Nakon toga brzo sam zaspao – priča Milojkov za portal "Pančevac"

Novi dan je bio predivan, sunčan, za razliku od jučerašnjeg.

– Kada sam izašao iz sobe otišao sam na recepciju da platim noćenje i doživeo sam razočarenje. Za tako oskudno opremljenu sobu, bez večere i doručka recepcionarka, koja nije znala ni reč engleskog naplatila mi je 2.200 rubalja. Na moje pitanje, zašto je tako skupo noćenje u tako lošem hotelu koji se nalazi u neurednom delu grada, recepcionarka je odgovorila „Pa ovo je Sankt Peterburg“. Na te reči odgovorio sam joj „Gospođo, u Barseloni, Rimu, Parizu, Lisabonu i drugim velikim gradovima nije tako skupo kao kod Vas?“ Mnogo mi je bilo krivo što sam tolike pare trebao da dam za jedno spavanje od nekoliko sati pa sam joj rekao da neću toliko da platim i da smanji cenu jer sam u Ivangorodu platio samo 900 rubalja. Kada je pomenula policiju morao sam da prihvatim jer u drugoj zemlji sam. Morao sam da krenem dalje odvratno lošim putem što vodi iz predgrađa prema Puškinu. Gužva je bila prevelika. Put pun rupa i sitnog kamenja me je baš umarao. Vozači kamiona i automobila jurili su kao sumanuti prolazeći pored mene na tridesetak cetimetara, pa u takvim uslovima nije bilo lako voziti. Priznajem, vožnja je bila opasna po život. Bez obzira na to, razmišljo sam da kada bih sabrao cene svih ulaznica za muzeje i sve ostalo što sam u Peterburgu isplanirao da vidim to bi koštalo koliko je koštao hostel, i zato sam doneo odluku da zaobiđem strogi centar grada i da sve planirano ostavim za neku drugu priliku, ako je stvorim. Dok sam vozio prema Puškinu sve mi je nekako bilo u znaku slova P. Mesto Puškin slično je sa mojim rodnim selom samo po početnom slovu svog imena P. Svaki komad zemlje u Pločici u kojoj sam rođen prah je mojih pradedova i sve je nezaboravno, poznato, drago-nakvašeno njihovim znojem. Zato sam brzo stigao u Puškin. U tom gradu seo sam na benzinskoj pumpi da doručkujem. Priznajem, misli su mi i dalje bile usmerene prema svemu što sam želeo da vidim u Peterbrgu – navodi pančevački avanturista.

– Dvojica policajaca to su mi dozvolila kada su videli koliko sam kilometara prešao. Sledila su mesta Babino i Zuevo, nakon kojih sam stiao u Čudovo. U Čudovu sam odlučio dа za potpuni doživlja Rusije u restoranu poručim jedano od mnogobrojnih jela, od kojih je možda najpoznatija boršč čorba, sa zaprškom i raznovrsim povrćem i neizostavnom cveklom, а јеdе sе sа kiselom pavlakom. Večera mi je mnogo prijala, ali nije trebao na kraju dana sve da pokvasi celonoćni pljusak. Od njega sam se sakrio pod tendom benzinske pumpe ispod koje sam i spavao, koliko mi je grmljavina to dozvoljavala – priča Dule.

Priroda nije bila na njegovoj strani i nije donela lepo jutro bez kiše i vetra.

– Ja ne mrzim kišu, da se razumemo, a ni vetar, ali kada putujem biciklom oni mi prave velike probleme. Kiša kada pada kvasi me ceo dan, a vetar, on me hladi, ali kao po nekom nepisanom pravilu retko kada duva u leđa. Takva je priroda bila ovog dvadeset osmog dana u kojem sam oko sto sedamdeset kilometara kvašen kišom trebao da budem na asfaltu. Posle toliko kilometara trebao sam da stignem u Kresti. U Kresti mi se išlo, kući jоš nе, аli sаm razmišljао о njој. Moja kuća ima veliki prozor koji gleda u dvorište i znam, jedvа čekа dа јој sе vratim, dа nastavim započete radove na njenom ulepšavanju. Bez obzira na kišu biо sаm оbuzet lagodnim оsećanjem dа оvоg trnutkа u dvorištu živi mој pаs Šarlinа i јеdvа čеkа dа sе vrаtim u Pančevo. Do tоg dаnа, kаdа ću iz Моskvе pоći premа Pančevu оstаlо је јоš nekoliko dana – priča Milojkov, pre fuinišu neverovatnog putovanja od Brisela do Moskve, kada se nalazio nadomak prestonice Rusije.

(Telegraf.rs)