"Čuvajte mi Srbiju" Snažne reči čuvenog deda Đorđa sa Zejtinlika malena Angelina zauvek će pamtiti

Deda Đorđe, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik, preminuo je početkom jula prošle godine. Sećanje na godišnjicu smrti i najvoljenijeg srpskog starca, preplavilo je društvene mreže, koje su bile pune slika sa deda Đorđem, a svako ko je obišao ovo groblje, poneo je najdivnije uspomene upravo na njega.

Među njima je i Angelina Tasić (14) iz Vladičinog Hana, čukununuka junaka Moravske divizije, koja je sa sedam godina posetila Zejtinlik, gde počivaju neki od njenih predaka stradali u Velikom ratu.

Preporučujemo

Tada malena devojčica, bila je najdraži gost deda Đorđu. Rastom skoro pa isti, duhom potpuno identični, njih dvoje obilazili su groblje i kriptu na Zejtinliku.

A Zejtinlik, srpsko vojničko groblje u Solunu oko koga stražare gorostasni čempresi, svedok je stradanja i junaštva srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Čitav jedan vek kasnije, Zejtinlik sa svojim usnulim pukovima vojske, nezaobilazno je odredište brojnih Srba koji letuju u Grčkoj, ili pak onih koji organizovanim ekskurzijama dolaze da obiđu mesto gde im počivaju pradedovi.

Putokaza u Solunu koji bi vas odveli do Zejtinlika gotovo da nema, ako se izuzmu savremene navigacije na telefonima, ali najjači putokaz je kompas u grudima potomaka palih ratnika, koji vuče i treperi u srcu kako se približavate ovom svetom mestu.

Pod grčkim nebom, ispod Sunca koje uvek nekako prži i stvara osećaj sparine bez obzira na godišnje doba, tu na Zejtinliku gde je nekada bila poljska bolnica osnovana 1916. godine, smiraj je našlo 8.000 srpskih ratnika, stradalih u borbama za proboj Solunskog fronta.

Uz njih počivaju ruski, francuski, italijanski i engleski vojnici, sve skupa 20.000 duša.

- Odakle ste? A Moravci znači, vaši su iz Moravske divizije. Hajdete za mnom - zove deda Đorđe.

On kao dete, mala Angelina radoznala. On neumoran, ona vrcava i puna elana. On priča, ona sluša i upija sve rečeno. Malo toga razume iz istorije u tom uzrastu, ali oseća svetost mesta i njegovu važnost.

Deda Đorđe je vodi kroz hodnike kripte gde počivaju pali junaci. Prizor sam posebi govori, “Gde ja stadoh, ti produži”. Život je pobedio, čukununuka na mestu stradanja svojih predaka. Ona, u ime svih Srba, u ime svoje generacije i deda Đorđe u ime njegove.

Pripreme za izgradnju groblja počele su 1926. godine, a na čelo projekta postavljen je Savo Mihailović koji je imao zadatak da sa grupom saboraca prikupi posmrtne ostatke izginulih ratnika raštrkanih na širokom prostoru na kojem su vođene borbe, jer se Solunski fron prostirao od Albanije do granice sa bugarskom u dužini od nekoliko stotina kilometara.

Oni su obišli oko 250 grobalja, ekshumirali poginule ratnike i preneli ih na novo groblje.

Sav materijal za izgradnju groblja donet je iz Srbije, iz Mominog Kamena kod Vladičinog Hana, Popovca i Aranđelovca, a Grčka je besplatno ustupila zemljište od oko 7.000 kvadrata, i sav kamen, mermer i cement oslobodila carina i poreza.

Oko srpskog groblja posađene su sadnice čempresa donete iz Hilandara kako bi odavale večnu stražu palim borcima za slobodu.

- Nema dana da neko od Srba ne dođe, ponose se mladi naraštaji svojim slavnim precima. Francuzima i ostalim vojnicima ovde retko ko dolazi, jer je u njihovim vojskama bilo dosta ratnika plaćenika i onih iz bivših kolonija - govorio je Đorđe.

Iako je tada imao 91 godinu, njegova bistrina i zdrava pamet su zadivljujuće, a skroman život u vojničkoj uniformi i pohabanim cipelama, blagost pogleda i radovanje svakom čoveku, s pravom idu u prilog onima koji ga nazivaju živim svecem koji hoda zemljom.

Od glavnog ulaza u groblje široka staza vodi do kosturnice iznad koje je podignuta kapela u koju se ulazi sa zapadne strane. Unutrašnjost kapele ukrašena je natipisima svih jedinica i glavnih bojišta, a brojni posetioci su tu ostavljali vojničke kape, zastave, fotografije i drugo znamenje.

Običaj je bio da deda Đorđe za pokoj duše na izlazu iz mauzoleja popije po čašicu rakije sa gostima, jer gotovo svako od potomaka i poštovaoca palih ratnika donese po flašicu rakije, upali cigaretu ili pak ostavi jabuku, šljivu ili grumen srpske zemlje, koje su oni koji tu počivaju večito ostali željni.

- Ovde pušimo samo “Moravu” i “Drinu”, druge cigarette “ne palimo”. Svi koji ovde dođu govore da bi voleli da se ponovo sretnemo i naredne godine i obeležimo vek od proboja Solunskog fronta.

Biću ja ovde svakako, neću ostaviti ovakve junake, kojima Srbija može da se samo ponosi. Takve junake retko koja zemlja ima, pokoljenja moraju da budu ponosna na njih. Čuvajte nam Srbiju, ima mnogo neprijatelja i danas – kazao je deda Đorđe malenoj Angelini u leto 2017. Godine.

Upamtila je to plavokosa devojčica, priča i danas, ponavlja te reči.

Čuvar Zejtinlika napamet je znao gde koji ratnik leži, pa je posetioce koji traže svoje pretke upućivao u delove groblja na osnovu imena i prezimena ili jedinice u kojoj su bili raspoređeni njihovi pradedovi.

Nekima je pokazivao i požutele stare registre gde je evidentirano na kojoj parceli je koji ratnik sahranjen, mada mnogi krstovi nemaju nikakvo obeležje izuzev broja, pa mnogi Srbi odlaze bez da su našli one za kojima su tragali.

Oni koji uspeju da nađu svog dedu ili pradedu, obično kraj groba pale sveću i ostavljaju nekakvu poruku.

Kolika je bila čežnja srpskog vojnika za Srbijom, njenom pitomom prirodom, plodnim njivama i gorostasnim šumama, ostavljenim rekama i ognjištima, da se samo naslutiti.

Mnogi od njih su ostali na bojištima Solunskog fronta, tako blizu, a tako daleko Srbiji. Oni drugi za samo mesec ipo dana oslobodili su 700 kilometara teritorije i ušli u Beograd.

(Telegraf.rs/S.T.)