Preki pogled i trnovit put: Kročili smo u uništenu crkvu u kosmetskom selu i iskra pravoslavlja nije ugašena!

U Božjem domu i korov je lep, jedan je od prvih utisaka kada se nekako, provlačeći kroz njega, uđe u miniranu i porušenu crkvu Svete Petke u selu Dobrčane, desetak kilometara istočno od Gnjilana.

Sada je to etnički čisto albansko selo, smešteno na obalama Binačke Morave, strateški je veoma važno mesto na putu Gnjilane – Bujanovac, naročito u onom delu magistrale koja kroz selo ide u obliku velike lakat krivine.

Preporučujemo

Baš na tom potezu, krajem jula 1999. godine, nakon dolaska snaga KFOR-a, albanski ekstremisti i teroristi UČK zapalili su i minirali crkvu posvećenu Svetoj Petki. Od tada, samo se stariji sećaju prizora svetinje koja dominira na brdu, sa desne strane idući iz pravca Bujanovca.

Za 25 godina, prema saznanjima, na prste jedne ruke mogu se izbrojati Srbi koji su uspeli da odu do ovog porušenog hrama. Božjom promišlju, jedna takva poseta desila se u aprilu ove godine.

"Crkva, bila je, nema je, ali probajte u tom pravcu", ljubazno, ali ipak prekog pogleda, odgovara Albanac srednjih godina, u seoskoj prodavnici kraj reke, pokazujući rukom ka uzvišenju.

Nekim čudom, put se sam otvarao, a intuicija je govorila kada treba skrenuti levo, kad desno, kroz uske mahalske sokake.

I odjednom, sasvim neočekivano, ispred auta se ukazuju ostaci istočnog zida crkve. Crvene cigle, malo maltera koji se drži na njoj i tri prozorska

okna, to je sve što je ostalo od svetinje koja je sagrađena u godinama po završetku Prvog svetskog rata.

Dva maslačka, dva zagrljena puža, dva snopa svetlosti, ljubičice, korov, šiblje, pavit, stabla mladih šljiva i pogled ka nebu. Osećaj slobode, nestvaran, još nestvarniji zbog toga što se projavljuje upravo na Kosovu i Metohiji, ali opipljiv svim čulima. Osećaj slobode od svega ovozemaljskog.

Traje kratko, nekih desetak, minuta, taman dovoljno dok meštani okolnih kuća ne primete pridošlice.

A oni, prve komšije, napravili su od crkve deponiju. Smeće ovde odlažu godinama, tu je plastika, bačena turšija, čiji smrad vraća u realnost. Toliko se toga tu nataložilo da je počelo i u humus da se pretvara. Ono što nije organskog porekla, pokazuje sav ljudski bezobrazluk.

Na unutrašnjoj strani zidova, ostaci uklesanih grafita. Nerazumljivi su, jer su ih kiša, Sunce i vetrovi sprali i izbrisali poprilično.

Nema sa kim ovde da se razgovara. Tišinu prekidaju ipak oprezni koraci unutar svetinje, plamičci sveća za zdravlje živih i pokoj duša postradalih i

preminulih. Ikona Svete Petke, kupljena u jednoj drugoj crkvi sa istim imenom, ostaje u Dobrčanu.

Pravoslavlje je svetlost, koja vodi i pokazuje, a život bez nje teško da može da ima smisao, utisak je sa kojim silazimo iz porušene crkve u Dobrčanu.

Dole u selu, život ide nekim svojim tokom. Prodavnice, ambulante, apoteke, lepo uređene kuće, okućnice i spomenici teroristima.

A događaji koji su se desili u junu 1999. godine, donekle objašnjaavaju zašto je crkva porušena, ali ne opravdavaju ni jedan postupak svih aktera.

Jedan od pripadnika srpskih snaga bezbednosti, seća se šta se tih strašnih dana dešavalo u susednom Kmetovcu, pa u Dobrčanu.

"U Kmetovcu je minirana kuća na kraju sela u pravcu Dobrčana i Bujanovca. Tu smo imali kontrolni punkt do dolaska KFOR-a. Teroristi su minirali kuću i ubili bračni par Nasković. Oni su imali dva sina, a jedan od njih bio je policajac. Pre ove zgrade, bio je auto servis, koji je isto miniran i porušen.

U Dobrčanu je ubijen hodža prilikom odlaska naše vojske nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Ubio ga je vojnik naše vojske. Hodža je branio da se puca na džamiju, tu u Dobrčanu. Mlad vojnik u afektu zbog onoga što je uz put video, pucao je u hodžu - seća se sagovornik.

Danas u selu postoje dve džamije, vidljive sa puta.

Foto: Slađana Tasić

Inače, crkva Svete Petke u Dobrčanu jedna je od 120 srpskih svetinja uništenih na Kosovu i Metohiji nakon dolaska međunarodne misije u junu

1999. godine. Pre rata, za Srbe iz Kosovskog Pomoravlja, crkva je bila mesto gde su dolazili o velikim praznicima, a naročito na hramovnu slavu 27. oktobra.

Uprkos situaciji na terenu, među Srbima iz okolnih enklava kod Gnjilana i Kosovske Kamenice postoji želja da hram obnove ili da makar spreče njegovo dalje propadanje, odnosno da ne bude više deponija za smeće.

(Telegraf.rs / Slađana Tasić)