Bio sam dete, nisam znao šta je rak, a otac mi je rekao: Ako osetiš da ti je loše, kaži da umrem dan pre tebe

Život Branka Veličkovića preokrenuo se preko noći 30. novembra 2003. godine. Snove jednog tinejdžera, sva maštanja sebično je oduzela opaka bolest. Fudbalski teren i svakodnevne treninge ovaj, tada šesnaestogodišnji dečak iz Svilajnca, zamenio je bolničkom posteljom. Borio se kao lav zajedno sa svojom majkom koja je danonoćno bdila nad njim, iako nekad nije bio ni svestan šta ga je snašlo, a kako je za Telegraf istakao, reči njegovog oca "Ako osetiš da ti je loše, kaži mi, da umrem dan pre tebe" i danas odzvanjaju u njegovoj glavi. U narednim redovima pročitaćete filmsku priču Branka Veličkovića, čoveka koji je tri puta pobedio jedan od najtežih oblika karcinoma - Hočkin limfom.

Branko Veličković (37) prvi put se suočio sa Hočkinom kao dečak, 2003. godine kada nije imao ni pojma šta je to rak. Ništa nije nagoveštavalo da će njegovo bezbrižno detinjstvo biti prekinuto. Igrao je fudbal, pripremao se za sportsku gimnaziju, a onda se onesvestio na jednom turniru.

"Ja sam igrao fudbal, trenirao, imali smo turnir u hali kada sam prvi put pao u nesvest i uopšte nisam znao zašto. Moja porodica je tada bila imućna, mislili su da sam upao u loše društvo, da su u pitanju bili narkotici. Bio sam na svim mogućim kontrolama i ništa", počeo je svoju životnu ispovest Branko za Telegraf.rs.

Međutim, sve se promenilo 30. novembra, kada je Brankova baka, jedina koja je verovala da nije skrenuo sa ispravnog puta, pozvala doktora kojeg je poznavala i zamolila da njenom unuku uradi hitan skener.

Prvi susret sa karcinomom 

"Dobio sam rezultate snimanja, limfna žlezda između pluća i leđa bila je veličine 7,5 cm. U tom trenutku kao dete ništa nisam znao, samo sam video da su mi došli i roditelji i cela familija. Doktor mi je objasnio da će me čim svane uputiti u Tiršovu", priča naš sagovornik.

Kada je stigao u Beograd na dečiju kliniku Tiršova, doktori su počeli da rade sve potrebne analize. Vađenje koštane srži, biopsija i zbunjeni dečak od 16 godina koji i dalje nije znao šta ga je snašlo.

"Znam da sam tamo video puno dece, dečaka, devojčica i beba koje nisu imale kosu. Tada se uopšte nisam plašio, ali sam bio zbunjen. Svakog trenutka sam mislio uradili su mi biopsiju, da mi poskidaju ovo sve i idem kući. Strah je krenuo tek kada sam se izlečio", kaže Veličković.

Hemioterapije, gubitak kose, nus pojave nakon terpaija, a od straha ni traga. Kako naš sagovornik objašnjava, bio je "klinac" u to vreme nije ni znao da rak postoji, mislio je da se samo prehladio.

"Ja sam se čak svađao sa svima. Zabrane ti da jedeš slano, picu, brzu hranu... Pa onda nema ni druženja, jer ti imunitet pada. To su sve mnogo teške stvari koje meni nisu izazvale traumu tada, već kasnije", ističe on.

Kontrola i neprijatno iznenađenje

Tek kada se 2004. godine vratio u koliko toliko normalan život Branko je počeo da shvata šta se zapravo dogodilo i da treba da bude zahvalan Bogu što je živ. Ipak, nije prošlo mnogo vremena, neprijatelj je ponovo pokucao na vrata i kreću pravi problemi.

"Na redovnoj kontroli dve godine kasnije saznajem da se rak vratio, na skeneru su se pojavili limfni čvorovi na preponama. Tada sam imao manje šanse za izlečenje. Pošto sam u avgustu 2005. napunio 18 godina prebacili su me na lečenje u Klinički centar na hematologiju i tada shvatam ozbiljnost situacije", priseća se naš sagovornik.

Kreće novi ciklus hemioterapija, ponovan gubitak kose, ali i prelazak iz dečijeg sveta u svet odraslih."Kada se lečiš kao dete mnogo je drugačije, kada sam drugi put oboleo, tek tada sam dobio stvarnu sliku šta je to rak", otkrio je Branko za Telegraf.

Kada se bolest vratila, ovaj, tada još uvek dečkić, uvideo je sve njene strahote. Roditelji, rodbina, prijatelji svi su bili uz njega nasmejani, pune podrške, ali on je bio vrlo svestan - ti osmesi bili su obojeni strahom.

"Ako osetiš da ti je loše, kaži mi, da umrem dan pre tebe"

"Sećam se reči mog pokojnog oca koje mi je stalno govorio "Ako osetiš da ti je loše, kaži mi, da umrem dan pre tebe". Tada sam osetio kao da su mi roditelji nabacili teret, da ne smem da umrem. Tu je krenula moja borba", napominje naš sagovornik.

Zbog opake bolesti preko noći su prekinuti i dečački snovi, Branko nikada nije upisao sportsku gimnaziju. Sva njegova maštanja i želje bili su srušeni, a nakon prve hemioterpaije više nikada nije zaigrao omiljeni sport.

"Kasnije sam upisao ekonomsku školu da bih mogao da se usmerim da nešto radim. Posle prve hemoterpaije nikada više nisam igrao fudbal. Nisam mogao da vratim te mišiće na nogama, tu snagu, brzinu, driblinge, sve ono što me je krasilo kao igrača. Trenirali su me dobri treneri, trebalo je da pređem u jedan klub u Beogradu koji je tada bio jako poznat, ali su moji snovi o kojima sam maštao su srušeni", priseća se sa bolom ovaj hrabar čovek.

Život je porodicu Veličković šibao na sve strane, Branko je svakog dana gledao i borbu njegovih roditelja da spasu svoje dete. Odsustvo sa posla, putovanja, lekovi i sve tanja porodična kasa.

"Činili su sve da me iščupaju. Nisam ni znao da je ta bolest veoma skupa. Lekovi, putovanja za Beograd svakog dana,  dezinfekcija, prečišćivaći vazduha u to vreme, ne znam šta sve nismo koristili", priča on.

Za Veličkovića u najlepše vreme za svakog momka nije postojalo društvo. Imao je pravo jednom mesečno da se vidi sa drugarima, a o zaljubljivanju nije smeo ni da razmišlja. Ipak, zauvek će biti zahvalan roditeljima jer je zbog od njih odlučio da se bori još jače.

"Mnogo me je bolelo što nisam mogao češće da se viđam sa društvom, ali sam razumeo da neko od njih možda može da bude prehlađen, a da mene bilo koja bakterija može da ubije. To je bio pakao u neku ruku, ali opet sam našao neki cilj da moram da gledam napred. Bio sam okružen samo pozitivnim ljudima, a tati sam čak zabranio da ulazi kod mene u sobu jer je bio veoma emotivan i svaki put je plakao kad bi me video", navodi naš sagovornik i dodaje da mu čak ni zaljubljivanje nije bilo dozvoljeno.

Druga pobeda, pa invalidska kolica

I drugi put je uspeo da se izvuče, a onda je krenuo da živi kao i svi. Preselio se u Bazel, a te 2013. godine kreće ka Srbiji na zasluženi odmor, a onda preokret - Branko završava u invalidskim kolicima.

"U Budimpešti se slupam, polomljene obe butne kosti i kolena. Dolaze doktori da me izvlače iz automobila, a ja ih odmah upoznajem sa mojom istorijom bolesti, da znaju da sam imao Hočkin i da su mi zbog toga možda slabije kosti. A meni jedan doktor kaže "Ti ćeš iz ovoga da se iščupaš, ali ne daj Bože da ti se Hočkin vrati", priseća se on.

Prošlo je četiri godine od udesa, Branko je uspeo da prohoda i da se oporavi, te donosi odluku da se, pred put u Srbiju, pregleda pošto nije dugo. Uputio se u bolnicu, odradio sve preglede i krenuo ka stanu, a za njim je ponovo vrebala nevolja.

"Ušao sam u toalet da se presvučem i sredim, a onda sam dobio vesti da mora, da krenem odmah u bolnicu. Tada sam znao da je neki veliki problem, pogotovo zato što ja imam istoriju bolesti", nastavlja priču Veličković.

Vratio se u bolnicu, a onda hladan tuš - morao je odmah da vadi koštanu srž i uradi PET skener. Slutio je nevolju, pa ja odmah pozvao i majku da dođe iz Srbije za Švajcarsku.

"Rezultate treba da čujem sutra, a ja joj kažem dođi ti ovo uopšte nije dobro, odmah uveče je sletela u Bazel", navodi.

Celo telo upaljeno sem mozga, šansa za život samo 14%

Branka su jutra 2017. godine u ordinaciji sačekali nikad gori rezultati. Kako tvrdi, celo telo bilo je crveno, sem mozga.

"Svaki mogući deo tela gde su se nalazili limfni čvorovi, svuda sam bio upaljen, samo mi mozak nije svetleo", otkriva nam sagovornik i dodaje da je dobio samo 14% šansi da preživi.

Doktori su mu dali šest meseci do godinu dana života, izrevoltiran i tužan, prisećajući se prethodna dva lečenja Veličković odlučuje da odbije lečenje i ode na more.

"Pitao sam ih samo da li ostvarujem uslove za eutanaziju, koštala je tada 2.000 franaka, ali moraš da imaš doktorski nalaz da bi te uspavali kada dođe vreme. Kažem im ja, neću da se lečim, odoh na more", priča on.

Nakon manje od nedelju dana provedenih u Riminiju, jednog jutra probudio se u ležaljci u plićaku na plaži i gledajući izlazak sunca, kao da se probudila neka iskra u njemu, odlučuje da nazove bolnicu i kaže im da ipak želi da pokuša.

"Čim sam se vratio u Bazel krenula je prva terpaija, dodatno sam koristio i prirodne preparate, čajeve, sve kako bih očistio organizam. A onda opet bolovi, opet ludiš, kreće depresija, pa umireš", nastavlja.

Ležeći u bolnici po treći put, boreći se protiv istog neprijatelja Branku je često prolazilo kroz glavu kako ljudi prebrzo zaborave kolika je zapravo cena života, a on se uvek prisećao na teži način. Posle druge hemioterapije trebalo mu je čak 25 minuta da prepešači četiri ipo metara do kupatila, a nakon transplatacije koštane srži tri nedelje, kako kaže, nije znao za sebe, svaki dan za njega je bio pravi pakao.

"Primao sam venski hranu i znam da mi je tada prolazilo kroz glavu da posle života nema ničega. U tim trenucima su mi se smenjavle svakakve slike. Doktor mi je rekao da ništa ne mogu da mi garantuju dok parametri ne krenu da skaču, jer kad sam primio poslednju hemoterpaiju, koja je bila ultra jaka, tada sam povraćao svoje iznutrice, jer ta terapija ubija sve, ostavlja te samo na 1% zdravih organa", otkriva naš sagovornik.

Ipak i pored tako malo šansi da preživi Veličković je ponovo pobedio, a kako tvrdi, spasile su ga transplatacija, zdrav način života koji je potpuno prilgodio svom lečenju i neverovatna podrška majke bez koje ne bi uspeo ništa.

"Tada sam shvatio da smo mi rođeni svi ako pobednici, i da ako mi sami sebi ne pomognemo niko neće. Moja majka bila je sve vreme uz mene i njena podrška značila mi je najviše", napomenuo je.

Danas, šest godina nakon trećeg izlečenja, Branko je odlučio da više ne ide na preglede, kako nam je otkrio, 2022. godine je odustao jer više nije želeo da živi u strahu.

"Svaki put kad odem ja sam u strahu i rekao sam više ne. osećam se dobro, živim u inostranstvu, radim na golf terenima, oženio sam se sa ženom koja je prava osoba za mene. Čak radim i posao koji ne bi smeo zbog stalne izloženosti sunce, ali tu mi je priroda, šuma i čist vazduh ono što je pogodno za moje zdravlje. Ne čuvam se kao što bi trebalo da se čuvam, ali se više i ne plašim. Mislim da je sve to prošlo i da je sad sve kako treba", navodi on.

Veličković svaki svoj dan živi kao poslednji, uživa na poslu sa svojim kolegama, druži se i uvek je nasmejan i opušten, bez trzavica i straha, i ono najvažnije srećan je sa svime što ima.

"Srećan sam sa onim što imam, što sam tu, što mi je porodica na okupu i nadamo se da će to trajati do pozne starosti", kaže on kroz smeh.

Za sve one koji se bore sa raznim bolestima, ali i svima nama ostalima Branko je poslao veoma važnu, ali i snažnu poruku.

"Moramo da volimo i poštujemo sebe da bismo pobedili bilo šta u životu. Pre svega širimo ljubav i ne mrzimo nikog. Moramo da budemo svesni da je, na primer, rak bolest 21. veka, ali da nikako ne treba odustati. Samo hrabro kroz život, uz borbu i ljubav, inače nam nema pomoći", zaključuje naš sagovornik.

Kako često napominje, bez podrške majke koje nikada nije odustala od njega sada ne bi bio tu gde jeste, ali zajedno sa njom i svojom suprugom živi život kao da sutra ne postoji.

(Telegraf.rs)