Ivana iz Loznice sa 16 godina otkrila da ima rak: Ortoped je ubeđivao da joj nije ništa, onda je usledio pakao

Ivanu Gligorić (25) iz Loznice život nije mazio, već je sa samo 16 godina pred nju postavio veliki zadatak - borbu sa dijagnozom od koje strepi svaki čovek na zemlji, ova devojka morala je da se bori sa karcinomom. Taman što je zakoračila u svet mladih, kada je kretao život jedne tinejdžerke, onda kada su počele sve čari jedne mladosti ovoj heroini svet se okrenuo naglavačke. Ona je za Telegraf.rs otvorila dušu o svojoj borbi, ali i ljubavi prema životu i ljudima, a ovo je njena priča.

Po nekom nepisanom pravilu, tinejdžerke godine trebalo bi da budu one najturbulentnije i najbuntovnije, a Ivani je jedna dijagnoza promenila čitav život. Umesto bezbrižnog razdoblja, za nju kreće, kako je opisala pravi pakao.

Preporučujemo

"Ako poredim sa samim lečenjem, teže mi je padao period pre hemioterapija. Mesecima sam osećala nesnosne bolove u predelu natkolenice, kolena, butne kosti, kuka i prepona. Javljali su se u ciklusima i bili su intenzivniji", počela je svoju ispovest Ivana.

Kako kaže, od svega joj je najteže padala neverica okoline, jer se sve dešavalo u razmacima od po pet dana. Prvo se, kako objašnjava, pet dana žali na pomenute simptome, koji bi je dovodili do stanja nepokretnosti, a potom pet dana ne bi osećala nikakve tegobe.

"Nijedna analiza, niti rendgenski snimak nisu pokazivali nikakvu promenu, pa se sve ovo što mi se dešavalo prepisivalo mojom nezainteresovanošću za školu, mojom razmaženošću, neodgovornošću...", prisetila se naša sagovornica.

Ovu devojku partile su razne dijagnoze, od istegnuća tetive, upale slepog creva, upale mišića, kile na preponi, išijasa, udarca kojeg se ne seća, pa sve do one koja ju je pogodila čak i više od prave dijagnoze, a koja je glasila "Nije ti ništa".

"Kada je ortoped izgovorio da mi nije ništa i kada je uz pogrdne reči napisao uput za ortopediju "Banjica", tada sam prvi put molila Boga da bude bilo šta samo da dokažem da me zaista boli", priča Ivana dodajući da je tada i po prvi put razvila animozitet pema nekome.

Pravu dijagnozu joj tek u Beogradu saopštava doktor Đorđević koji je na rendgenskom snimku video promenu na desnoj butnoj kosti. Nakon snimka, slede dve operacije, tačnije biopsije, kako bi se potvrdile najcrnje slutnje.

"Morao je da bude siguran da je u pitanju tumor, tačnije Juing jedna agresivna vrsta zloćudnog tumora. Nadali smo se da je u pitanju jaka upala, međutim rak je bio konačna dijagnoza", navodi ona.

Kako nam je ispričala, dok se lečila na "Banjici" upoznala se sa par dečaka koji su se lečili na onkologiji, ali k srcu joj je najviše prirastao dečak Andrija.

"Tada se zapravo i upoznajem i sa samim rakom i osobom koja prolazi kroz sve to. To mi je jako značilo jer dolazim iz sredine gde je rak tabu tema, njegov naziv ne sme da se izgovori naglas, već upotrebljava se pseudonim "ono najgore", nastavlja Ivana.

Zbog istih simpotma, ali i doktora koji je tada bio načelnik onkološkog odeljenja, a koji ih je i lečio, naša sagovornica posumnjala je da ona i Andrija imaju sličnog "neprijatelja", pa je, kako napominje, bila spremna da se bori, jer ako mogu oni može i ona.

"Ipak, doktor koliko god da mi je ublažio vest da imam rak, teško mi je palo jer sama pomisao da mučenje nije gotovo, nego da tek kreće, me je obeshrabrivala. Sećam se samo straha i doktoreve ruke na ramenu dok mi govori da idem da primim par ciklusa hemioterapije, da ću tamo biti dobro i da ću ići kući", priseća se Ivana.

Onkologiju je nazivala paklom, jer je, kako priča, priličila tom nazivu, mnogo bolesne dece, plača, strepnje i iščekivanja. Sve dok nije počela da prima hemioterapiju Ivanu je držala samo jedna pomisao, da će još malo sve proći i da će sve izdržati kako bi mogla da ode kuće, međutim kasnije se, kako priča, saživela za svim.

"Onda kada sam u svojoj glavi stvorila reč "pa šta", počela sam da živim život kao da ga svi tako žive. "Pa šta što mi je muka-proćiće, pa šta što je došlo novo dete-izlečiće se, pa šta što je krvna slika loša-podićiće se, pa šta što treba da se operišem-neće trajati doveka i bolovi". Pre nego što sam došla do te faze morala sam da prevaziđem mnogo", objasnila nam je ona.

Nevolje kao da nisu prestajale za ovu mladu herionu, nakon dve biopsije puca joj butna kost koja je dovodi do nepokretnosti. Preveliki gips koji je nosila doveo ju je do kontraktura u kolenu i nemogućnost savijanja istog. Zatim, kreće lečenje - 14 hemioterapija, 30 zračenja, tada 2 sepse i 6 operacija.

"Jako teško sam podnosila hemioterapije, izbegavala sam hranu, vodu, fizički sam bila jako loše, ali psihički itekako stabilna. Umela sam da pokleknem, ali brzo sam se dizala. Bila sam zadovoljna sobom, životom, nikada nisam pravila od sebe žrtvu niti situaciju sažaljivom", napominje Ivana.

Za jednu tako mladu osobu nimalo nije bilo lako da održi tu psihičku stabilnost, pa je i sama priznala da je svakog dana zbog nečeg plakala, ali i da se svakog dana smejala. Kako kaže, u tom periodu su joj najteže padale sepse, one o kojima danas najviše voli da priča jer se zbog njih oseća jako, ali i iste one koje je asociraju na najviše bola, suza i vriske.

"Kada sam završila lečenje, morala sam da menjam protezu, pa je usledila operacija i ponovo sepsa, to mi je još teže padalo, ali na Banjici sam se osećala uvek bezbedno. Tada sam dobila i drugog doktora, Vučića, koji je demantovao sve predrasude o doktorima. Bez obzira što mi je mnogo puta život bio ugrožen i što sam najviše komplikacija imala baš u toj ustanovi, njihova profesionalnost, volja i želja da ozdravim koja je jače i od moje, gajila je samo naš odnos i uvek će imati posebno mesto u mom srcu svako od njih", naglasila je Ivana.

Ivanin samohrani otac i brat bili su joj najveća podrška kroz celu ljutu borbu za život. Uvek su joj davali vetar u leđa i prolazili sa njom kroz najteže trenutke.

"Moja porodica je jako mala, ali bez njih ne bih bila sada ovde. Takođe, i prijatelji koje sam tada imala pokazali su se u nevolji, a drugarstvo i dalje traje. Osim mojih prijatelja, tu su i bratovljevi koji su i dan danas sa nama i znaju koliko sam im zahvalna", dodala je ona.

Podrška su joj bili i roditelji, ali i deca koja su sa njom delila bolničku postelju, ali i KUD "Frula" čiji je član jako dugo i koji su pripremali koncerte i slali poklone samo da njihova Ivana što pre stane na noge.

"Mnogo puta sam ujedinila Loznicu koja je organizovala i posećivala humanitarne akcije. Samim tim što sam znala koliko meni znači i moralna i finansijska pomoć u tom trenutku, znala sam da ću se baviti humanitarnim radom gde mi je takođe bila potrebna podrška koju sam i dobila", otkrila je naša sagovornica.

Ivana se nije zadržala samo na rečima, pa se danas posvetila humanitarnom radu, a kako kaže lepa reč, pozitivno iskustvo, pobeda i sve ostalo što se ne može kupiti novcem motiviše je da posećuje ustanove u kojima borave mališani kojima je naša pomoć potrebna.

"Osnovala sam udruženje "Humanitarac" koje ima sedište u Loznici i oformila ekipu od 5 ljudi koji daju sebe maksimalno, možda više i od same mene. Meni je to najveći uspeh, kada vidim da sam nekoga uvela u čari humanosti i koji bez obzira što nisu preživeli ono što sam ja, mogu da razumeju potrebe drugih. Nadam se da ću imati više prilika da ih pokažem u javnosti jer se takvi ljudi retko sreću, a korisno je upoznati ih", napominje hrabra devojka.

Bila je deo još jednog udruženja u kojem je vodila projekte sačinjene od radionica u kojima se okupljaju mladi, lečeni od raka i dele svoja iskustva, rešavaju probleme i bore se za svoja prava.

"Veliki je blagoslov znati takve ljude i boriti se dalje sa njima jer je veća borba sada, nakon svega, kada treba da se izborimo za naše mesto u društvu, sa svim našim posledicama", objašnjava.

Nakon svih operacija i sve muke kroz koju je prošla, Ivana je prvo bila nepokretna, a onda je počela da koristi hodalicu koja joj je pričinjavala neopisivu sreću. Kako napominje, najveći uspeh joj je bio kada je napravila više od dva koraka i samostalno otišla u kupatilo.

" To je bilo jednom dnevno jer za više nisam imala snage. Što je najgore od svega, nisam ni tražila više od toga jer sam bila ispunjena i zadovoljna što sam uopšte živa. Na rehabilitaciji u Sokobanjskoj, na klinici "Dr Miroslav Zotović" mi je pružena šansa za nešto više", otkriva naša sagovornica.

Njena terapeutkinja Danijela pomogla joj je da se suoči sa strahom i prevaziđe svoje granice. Zbog nje ona danas može da vozi automobil, samostalno hoda, oblači se i obavlja ličnu higijenu.

"Skrenula mi je pažnju da sam ja ipak u svetu nakon raka i da treba da nastavim svoj život i fokusiram na fakultet koji mi nikada nije ni padao na pamet od prioriteta koje sam imala do tada", priča Ivana.

Naša sagovornica uskoro puni 25 godina, prava je lepotica, završava defektološki fakultet i planira da se usavršava u tom polju. Ljubav prema medicini ne jenjava, pa postoji šansa da završi i prekvalifikaciju za medicinsku sestru, a i psihologija joj je zanimljiva.

"Planiram da sa svojim humanitarcima realizujem mnogo humanitarnih akcija i pokažem ljudima da naše malo neko znači mnogo. Moj život je stao kada je trebalo najbolje da živim, zato se trudim da sve naodknadim i dobro mi ide. Kada bi me neko vratio na početak, opet bih izabrala isti put i slavila dva rođendana. 20. Maja mi je osmi", zaključila je Ivana.

(Telegraf.rs)