Dva bračna para u selu Babljak jedini čuvari srpstva u Uroševcu: "Ne diraju nas jer smo jednom nogom u grobu"

Dvadeset godina od prvog organizovanog povratka prognanih Srba 2004. godine, kada se u selo Babljak, u 44 novosagrađene povratničke kuće vratilo pedesetak starijih meštana, opstala su dva bračna para, dvojica osamdesetšestogodišnjaka Radovan Petrović i Srboljub Nikolić i njihove supruge, osamdesetpetogodišnje Davina i Slavica.

Babljak je do progona juna 1999. godine bio selo bogatih i brojnih srpskih porodica iz kojih su potekli brojni intelektualci, uglavnom lekari i ekonomisti.

Preporučujemo

"Živeli smo kao bubrezi u loju. Em pojoprivreda, em posao u državnim firmama. Nije bilo porodice koja je dozvoljavala da "trn nikne na njivi ili livadi“, a danas u oko 300 hektara obradivih površina, niko od Srba nije posejao kilogram krompira ili džak žita".

Petroviće zatičemo dok seju dve, tri leje luka u vrtu tik uz kuću.

Odazivaju se tiho i u neverici pitaju "koji Vas đavo doneo, da niste došli s lošim namerama“.

Posle nekoliko prozborenih reči, Radovan otvara žicom uvezanu kapiju i moli da bude saslušan da nekom ispriča šta mu je na duši "ništa lepo“, jer su on i njegova Davina, koja nosi staro srpsko ime,  jedno drugom dosadili žaleći se "boli ovo, boli ono“.

"Ovo je život pseći"

"Ovo je život, ako se tako može reći, pseći mada danas psi uživaju veća prava od nas Srba u ovom pustom selu“, izgovara Petrović i odmah želi da naglasi da preostalih četvoro staraca,“s jednom nogom u grobu“ ne pate toliko od bolesti, koliko od napuštenosti.

Za njih, kako veli niko ne zna, a i "što bi znao kad nikom više ne trebaju, jer sve dok se ne čuje da su duše ispustili, teret su porodicama, a i državi“, jer primaju penzije i s vremena na vreme po neki paket pomoći i "troše kredite na mobilnim telefonima porodicama“.

Mi smo samo mumije koje udišu vazduh

"Nema nas, mi smo samo mumije koje udišu vazduh. Vidite da smo jednom nogom u grobu i baš zato te dojučerašnje komšije nas četvoro ne diraju jer znaju da će sa našim odlaskom Bogu na istinu Babljak ostati prćija u kojoj će kako ko stigne zauzeti njivu po njivu“, priča on.

Teško mu pada, kao i Davini što nema kome da kaže dobro jutro i što bi da nije telefona i televizora izvesno zaboravili da pričaju.

Odlučili su Petrovići, kao i bračni par Nikolić da ostanu na svojim ognjištima da "skončaju živote tu gde su rođeni, gde su decu izrodili, u želji, kako veli Radovan, da ostave kakvu-takvu šansu povratku mlađih i radno sposobnih Srba.

"Povratak je crkao posebno posle sačinjavanja nekakvog spiska za hapšenje, po kojem kao korona virusom da su zaraženi, svi iole sredovečni Srbi su počinili nekakve zločine“, govori ova razborita starina izražavajući strah da će njih četvoro biti poslednji Srbi koji su živeli u Babljaku.

U Babljaku i susednom Babušu, u kome više nema jednog jedinog Srbina, do povlačenja srpske vojske i policije živelo je oko 1.500 Srba.

Danas u Babušu, iako je izgrađeno sedamdesetak povratničkih kuća, Srba više nema, a ako je suditi po starosti preostalih Babljačana za neku godinu i u ovom selu koje se oslanja na reku Sitnicu i susedno, takođe donedavno većinsko srpsko selo Rabovce, Srba više neće biti.

"Godine, nemoć, izolacija, utamničenost tik pored porušenih i razidanih kuća u kojima smo izrađali decu ubija. Pre četiri dana na onaj svet se preselio Vladica Milovanović (56). Ode na prečac. Nije imao ko da ga sahrani ovde na našem groblju. Sahranili smo ga u Sušici kod Gračanice. Eto to je slika Babljaka u kome bi, kako nam savetuju, trebali da opstanemo i budemo oslonac nekom novom talasu povratka “, govori Nikolić navodeći da je malo Srba iz Babljaka spremno da stavi glavu u torbu i vrati se vuku na jazbinu.

Iako ih fizički ne maltretiraju novopečene komšije Albanci nema dana kada im ne nanesu neko zlo ili ne pričine štetu.

Pse čuvare su im otrovali, pa sada neprimećeni u gluvo doba noći upadnu u dvorišta i odvrnu česme kako bi im, kako veli Nikolić, naduvali račune za vodu i uz put potopili temelje kuća koji skoro da i ne postoje.

"Sve je to smišljeno. Znaju da nas četvoro poslednjih Srba u opštini Uroševac nećemo dugo. Pretnjama i našim maltretiranjem znaju da će kod mogućih povratnika stvoriti dodatnu zebnju i strah od dolaska u Babljak“, ističe i dodaje da su najgori oni, koje su stari Babljačani hranili i čuvali, jer upravo su oni razneli i pokrali sve što se moglo odneti sa povratničkih kuća.

Razidane 73 povratničke kuće

Razidali su, izuzev jedne u kojoj je smeštena ambulanta, 73 povratničke kuće u susednom Babušu i stotinak u Talinovcu, udaljenom kilometar od centra Uroševca.

Primećuje da ono što nije razidano i opljaćkano Albanci koriste bez ikakve nadoknade ili sankcije. Nastoje na vreme, čini mu se, da obeleže šta će kome pripasti u zavisnosti od njihove moći i uticaja.

Uprkos bezizlaznoj situaciji Slavica nastoji da na vreme spremi Uskrs, jer se nada da će neko preskočiti prag njenog doma.

"Mi starci, iako se pitamo hoćemo li dočekati dan Vaskrsenja Isusa Hrista, ne možemo da odustanemo od naših običaja, jer ako Uskrs ne proslavimo uz crvena jaja i "čuvarkuću“ kako da se nadamo da će nas Bog pogledati i spasiti od zla koje nas je snašlo“, reče ona i poruči da će njen suprug nastaviti da obilazi ruševine u nadi da će se neko predomisliti i vratiti u Babljak u kome se, kako ona reče, u vazduhu oseća mržnja prema srpstvu.

(Telegraf.rs / N. Zejak)