U Srbiji se skoro svake nedelje prijavi nestanak tinejdžera: Zašto deca beže, ko su takozvani predatori?

Prema statističkim podacima, u Srbiji se skoro svake nedelje prijavi nestanak uglavnom tinejdžera, a u većini slučajeva ispostavi se da je dete pobeglo od kuće i da se vrati porodici. Jasmina Krunić iz organizacija Astra poručuje da moramo više da radimo na prevenciji, kao i da to podrazumeva otvaranje četvoro očiju i da ne skrećemo pogled od onoga što se dešava u našoj porodici. Predsednica Etičkog odbora Komore socijalne zaštite Ivana Milosavljević Đukić ističe da sa decom treba razgovarati još od vrtića i upozoravati ih.

Jasmina Krunić kaže da organizacija Astra već 12 godina ima telefon za nestalu decu.

Preporučujemo

"Ono što pokazuju naši podaci – gotovo polovina od svih prijavljenih poziva, a za poslednjih 12 godina ih je bilo gotovo 5.000, odnosi se na decu koje beže iz primarnih porodica, iz starateljskih porodica, hraniteljskih ili iz institucija socijalne zaštite", navodi Krunićeva za RTS.

Objašnjava da je to opasno zato što kada dete pobegne i nađe se na ulici, nađe se u drugom okruženju od onoga gde bi trebalo da bude, i postaje lak plen.

"Postoje ljudi koji su takozvani predatori. To su ljudi koji mogu jako lako da naslute nečiju slabost, nečiju ranjivost i da stupe u kontakt sa tim detetom. Uglavnom traje jedan period pridobijanja poverenja deteta kako bi ga kasnije lakše kontrolisali i eksploatisali", dodaje Krunićeva.

Ukazuje da poverenje kod dece najpre pridobijaju poklanjanjem pažnje.

"Poklanjanje pažnje, uvažavanje, pokloni – tretman kakav to dete uglavnom nema. Odatle i kreće problem, jer deca se uglavnom okreću ka nekim drugim izvorima prihvatanja i komunikacije kada nemaju sa kim da komuniciraju, kada se osete neviđeno i kada se osete frustrirano, a vrlo često zlostavljano i izloženo nasilju. I to je taj moment kada dete krene da traži okolo, a postoje ljudi koji jako dobro umeju da prepoznaju taj moment da izdvoje dete", objasnila je Krunićeva.

Naglašava da onda kreće period prilagođavanja, pa uveravanja da je dete najbolje i najlepše, da će biti tretirano najbolje na svetu, pa dobija poklone, zatim bude vođeno negde gde želi.

"Taj proces se zove 'gruming' ili uspostavljanje poverenja sa detetom radi odnosa kontrole koja posle vodi u različite oblike eksploatacije. Dakle, raznim metodama se uspostavlja kontrola nad tom decom i onda se primoravaju da budu seksualno eksploatisani, da budu prinuđeni da vrše krivična dela, sitne krađe i drugo", dodaje Krunićeva.

Zašto deca beže od kuće

Na pitanje zašto deca beže od kuće, predsednica Etičkog odbora Komore socijalne zaštite Ivana Milosavljević Đukić kaže da su različiti razlozi za to.

“Neka deca beže od kuće da bi sebe spasila, zato što unutar njihove porodice ima puno nasilja i neka deca su direktne žrtve nasilja, a neka deca gledaju nasilje svakodnevno u svojoj porodici i porodica nije nekako bezbedno mesto za njih i zato beže iz svoje kuće. Neki drugi pak, adolescenti, beže iz svoje kuće zato što dolaze u sukob sa roditeljima oko postavljanja granica, sada njihove nezavisnosti, gde roditelji i deca nemaju istu percepciju šta je to nezavisnost”, navodi Milosavljević Đukićeva.

Navodi da upravo oko toga često dođe do svađa i sukoba između roditelja i dece.

"Deca misle da je nezavisnost sloboda od roditeljskog autoriteta, dok roditelji vide nezavisnost kao preuzimanje odgovornosti dece. Tu dođe do sukoba i čestih svađa, tako da deca u tom uzrastu znaju da pobegnu od kuće i kada su jako ljuti na roditelje koji ih ne puštaju da izlaze, ne puštaju da se druže sa svojim vršnjacima, da odlaze na žurke ili na neka druga mesta", dodaje Milosavljević Đukićeva.

Postoje slučajevi kada deca i više puta beže od kuće. Milosavljević Đukićeva navodi da socijalne službe onda vode računa o toj porodici.

"Pogotovo kada je to već registrovano, kada su deca bila u policiji i kada policija pronađe dete. Uključi se uvek centar za socijalni rad, mobilni tim centra izlazi na teren, odlazi u policiju i tamo razgovara sa detetom zašto je pobeglo od kuće i da li želi da se vrati kući. Ima dece koja odbijaju da se vrate kući kada budu pronađena i onda centar traži alternativne rešenja gde će dete biti smešteno, da li će to biti u okviru srodničke porodice, hraniteljske, ustanove socijalne zaštite, dok ne proceni potrebe porodice i deteta i dok centar ne utvrdi šta se tačno dešava u toj porodici pa je dete zbog toga pobeglo", objašnjava ona.

Ko je više ugrožen – devojčice ili dečaci

Govoreći o tome ko je ugroženiji – devojčice ili dečaci, Krunićeva kaže da statistika pokazuje da je to ujednačeno, ali da ipak malo prednjače devojčice kada su u pitanju pozivi za nestalu decu.

"Kada je u pitanju trgovina ljudima, dakle kada već dođe do eksploatacije, tu definitivno prednjače žene i devojčice", dodaje Krunićeva.

Ističe da kao društvo moramo da radimo na prevenciji, jer je to jedini način da se sve to spreči.

"Ni Srbija, ali ni bogatije zemlje ne mogu da osmisle i da pružaju kontinuirano adekvatan broj usluga kako bi se neko koji je već iskusio određen oblik eksploatacije, zanimarivanja i nasilja, oporavio od toga. Dakle, mi sredstava i kapaciteta za to nemamo. Jedino što možemo da radimo je da uložemo sredstva u prevenciju. A prevencija znači otvaranje četvoro očiju, dobra komunikacija, otvorena komunikacija između institucija ako govorimo o sistemu, ali i da pokušamo da mi gradimo međusobno drugačije odnose, da prepoznamo šta se dešava u našoj primarnoj porodici, šta se dešava oko nas i da prosto ne zatvaramo oči, da ne skrećemo pogled od toga", poručuje Krunićeva.

Odgovarajući na pitanje šta treba da učimo decu i kada da počnemo da pričamo sa njima, Milosavljević Đukićeva kaže da treba od malih nogu.

"Treba od najranijih dana, još od vrtića, da počnemo da razgovaramo sa decom i da ih učimo. Kao što ih učimo rizicima u saobraćaju, tako bi trebalo da ih učimo koje su to rizične situacije kada se oni nađu ili sami na ulici, ili su se izgubili, kome da se obrate, ko su ljudi koji mogu da im pomognu, da je to nekad policajac na ulici, kasnije kada postanu stariji adolescenti da su to centri za socijalni rad, pedagoško-psihološke službe u školama, učitelji, nastavnici da se obrate ukoliko imaju neki problem, a da ih ne rešavaju sami", navodi Milosavljević Đukićeva.

Napominje da deca nekada impulsivno reaguju i odlaze na ulicu tako što su ljuta i mogu da upadnu, spašavajući sebe, u još veće nevolje.

(Telegraf.rs)