Danas je četvrt veka od NATO bombardovanja: Napad je počeo bez odobrenja Saveta bezbednosti UN

24. marta 1999. godine, pre tačno 25 godina, počelo je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Operacija zapadnih sila trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije tokom vazdušne agresije NATO ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se i danas vodi kao nestalo. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nisu obelodanjeni. Tadašnje vlasti u Beogradu su tvrdile da je oboreno više desetina letelica, ali ovo nikada nije potvrđeno.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti. NATO je izvršio 2. 300 udara i bacio 22. 000 tona projektila, među kojima 37. 000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Posledice po zdravlje stanovništva i ekološke posledice su ogromne. Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, odnosno crkve i manastiri. Razoreno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje.

Preporučujemo

Formalno, naredbu za bombardovanje bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan, tadašnjem komandantu savezničkih snaga generalu SAD Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana. Zvog veta koji su Kina i Rusija stavili u Savetu bezbednosti, države članice NATO pakta, njih 19, odlučile su da napadnu SRJ bez odobrenja Saveta bezbednosti, ali što je interesantno, čak i bez odobrenja svojih parlamenata.

Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku", te da je završeno krajem avgusta te godine. Prema Vladislavu Jovanoviću, ideja o bombardovanju već tada je bila stara desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost.

Prvi navodni razlog za bombardovanje bio je to što je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu koji je ozbiljno ugrožavao suverenitet Savezne Republike Jugoslavije s obzirom na to da je NATO zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Tada je predviđen i referendum o samoopredeljenju, koji je kasnije ubrzao secesiju KiM.

Drugi razlog je bila navodna zaštita Albanaca od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa.

NATO bombardovanju prethodile su ponude međunarodne zajednice.

Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori. Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

Posle teških pregovora i pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. Lično su Ahtisari, Černomidin i Talbot od strane SAD u Beogradu, dali Miloševiću novi predlog koji je trebalo da predstavlja kompromis i koji je predviđao prekid rata pod uslovom da se srpske jedinice i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u. Narodna Skupština Srbije i Vlada Savezne Republike Jugoslavije 3. juna 1999. godine su odobrili razmeštanje oko 45.000 vojnika. Potpisani sporazum odredio je povlačenje vojno bezbednosnih snaga SRJ sa KiM, i uspostavljanje UNMIK-a, misije Ujedinjenih nacija.

Pošto je generalni sekretar NATO 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč, nedaleko od Kosovske Kamenice, u 13.30 sati. Bio je to 79. dan NATO agresije na SRJ. Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost, kao i da obezbede povratak izbeglih.

(Telegraf.rs)