Sve se svodi na kukanje, a njive zarasle u trnje: Đorđevići sa KiM znaju da bez zavrtanja rukava nema opstanka

"Ne sluti na dobro, nekada su ljudi odlazili u crkvu da prilože darove, a danas i staro i mlado u crkvu ne odlaze da bi se Bogu pomolili već u redovima čekaju parče hleba, kao da im je sam Bog ruke vezao i zabranio da zaseju njivu da sami prehranjuju porodice", reči su Petra Đorđevića koji sa osmočalanom porodicom živi u selu Rajanovce na planinskom prevoju između Novog Brada i Kosovske Kamenice.

Sve se svodi, kako on veli, na kukanje na nemaštinu, a u trnje zarasle njive s kojih su preci hranili svoje porodice, školovali kao i on deecu i iz godine u godinu "nepretkom punili kuće".

Preporučujemo

Veli da pustoš kao usud opominje, da bez zavrtanja rukava i ubranog roda s njive nema budućnosti, posebno ne ako se život svede na čekanje ispred lonca Narodne kuhinje i ako mladi umesto da prehranjuju roditelje i stvaraju porodice nastave da žive od socijale i naknada za navodni rad iako ni dana radnog iskustva nemaju .

- Jeste da je teško vreme ali upravo u teškim vremenima srpstvo i ne samo srpstvo, narod je opstajao ukoliko je imao njivu, a danas skoro svako domaćinstvo, čak i ona čije se bogatstvo meri stotinama hiljada evra, živi od pomoći crkve i Narodne kuhinje što se mora pod hitno prekinuti jer u suprotnom ćemo nestati - ističe on.

Kaže da, ako je ikada važilo pravilo „bez alata nema zanata“, danas važi jer zanat življenja od prinosa s njive, rodne oranice, Rajanovačke i pomoravske, i planiskih livada na kojima se napasalo po nekoliko hiljada ovaca i krupne stoke se uči od malena.

- Danas mladi ne znaju da iskoče iz lakovanih cipela čekajući da im roditelji donesu kantu pasulja ili kupusa i hleb iz Narodne kuhinje ili crkve - veli on naglašavajući da je nerad i „spavanje“ u većini srpskih domaćinstava u regionu Kameničkih brdsko planinskih sela zavladao kao neki Božji usud i proklestvo.

Đorđevići, Petar i njegova supruga Teodora, sa sinom Bobanom, snajom Lenom, rođenoj u Skadru, i unučadima Vsilijem, Kristinom, Sofijom i pre deset dana rođenom Dunjom, žive u polusrušenoj kući izgrađenoj pre stotinak godina, ali do danas nisu zakucali na bilo čija vrata.

- Trpimo nečiju neodgovornost, nečiji naum da i Rajanovce ostane bez mladih i dece, jer u selu jedna po jedna kuća se urušava što je posledica zemljotresa koji je Kosovsko pomoravlje pogodio sredinom 2000.godine - podseća Boban i kaže da od 75 kuća na Kojima je Komisija tadašnje Vlade Srbije za procenu štete stavila oznaku „hitna rekonstrukcija“ do danas ni jedna nije obnovljena iako se zna da su sredstva početkom 2001. godine preneta opštini Kosovska Kamenica.

Sredstava za gradnju novih kuća preostali meštani Rajanovca, njih oko 100 od predratnih oko 150, nemaju ali imaju želju i odlučni su da osptanu na svojim ognjištima, da prežive i čekajući neke bolje dane, pokažu i dokažu, kako veli Boban, da je Srbin najači kad mu je najteže.

- Imam četvoro dece s kojima živim u delu polusrušene kuće, ali odvajajući dinar po dinar spremam se da ukoliko mi opština ne pomogne, sam započnem gradnju nove kuće jer sledeću zimu ne smem čekati u strahu da će mi nazovi dom postati grobnica pošto su stubovi i cerklaž na kući popucali, a kameni zid se urušio i razidao - kaže on i naglašava da je u više navrata iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju dobijao garancije da će mu kuća biti izgrađena ali “neko u lokalnoj samoupravi stavlja kamen pod točak”.

Veruje da je problem što se oženio Albankom iz Skadra i to što ima najbrojniju porodicu u Rajanovcu u kome su do pre neku godinu kuće građene uglavnom staračkim domaćinstvima umesto porodicama u kojima se čuje dečji plač.

Boban s porodicom živi od plate koja iznosi 50 odsto od plate noćnog čuvara u obližnjoj osnovnoj školi, dečjeg dodatka i penzije te od ponekog kilograma sira koji prodaje na pijaci u Kosovskoj Kamenici.

Čuvaju dve krave, a imali su i tridesetak ovaca ali su ih morali prodati kako bi izvršili rekonstrukciju dela štale i pretvorili je u stambenu celinu u kojoj mu iako memla guši spavaju deca, jer ne sme da ih uspava u očevoj polusrušenoj kući.

Njegova i Lenina deca ne gladuju, imaju kako ona kaže, svaki dan šta da pojedu i da hraneći se „zdravo“ nadomeste to što spavaju u prostoriji vlage ubija.

- Ne bežimo od posla, od rada na njivi, od ranih jutarnjih sati do mrklog mraka, ali se plašim da decu ostavim samu u kući jer mi je sam Bog spasio Vasilija i Kristinu pre dve godine kada se na njih dok su bili sami u sobi urušio zid.

Đorđevićima će biti izgrađena kuća, poručuju iz srpske opštine Kosovska Kamenica, ali kako Boban i Lena tvrde od obećanja i granacija dobijenih pre par godina, ne živi .

Vele da su prinuđeni da se obrate Kancelariji za Kosovo i Metohiju i lično predsedniku Srbije jer su uvideli da bez “predsednikove intervencije” nema izgleda da njihova deca dobiju krov nad glavom.

Ukoliko tokom ove godine ne započen gradnja obećanog doma prinuđeni su, kako reče Boban, da udare temelje kako bi do sledeće zime njihovo četvoro dece imalo bar jednu sobu u kojoj bi mogli spavati na patosu i sunđerima u suvom.

U Rajanovcu, po Kosovskoj teritorijalnoj podeli selu u opštini Ranilug, udaljenom oko pet kilometara od opštinske zgrade, prodato je samo nekoliko hektara uglavnom napuštenih imanja i kuća.

Imaju ambulantu, školu sa 14 učenika i kako to rekoše Đorđevići, želju da radom dokažu „mnogima“ posebno onima koji do ovog sela dolaze samo zarad ubiranja političkih poena, da je opstanak moguć i da je krajnje vreme da se prekine sa finansiranjem „lenčarenja i življenja na račun Narodnih kuhinja i pomoći koju deli bratstvo Manastira Draganac”.

(Telegraf.rs/N.Zejak)