"Nisam ništa dobila za Osmi mart": Drugačija priča jedne Jasne koju svaka majka treba da pročita

Kao i svakog dana pre ovog osmog dana meseca marta, jutro je počelo razmišljanjem šta me sve čeka tog dana od obaveza, šta ćemo za doručak i slično... Jedno naručeno buđenje u 9 sam ispoštovala. Onako sanjiv i mazan, sin mi čestita Osmi mart. Zahvalim se, uz obavezan zagrljaj i poljubac.

I muž čestita, a na moju konstataciju da je mogao bar da skuva kafu dok sam u krevetu i da me probudi kao što u seriji bude Šurdu, on kaže: "Pa kad ne piješ". Što je samo delimično tačno, pijem, ali ne odmah ujutru. Malo kasnije mi kaže "evo ti kartica, idi kupi šta hoćeš". Neka druga bi ga "ošurila"... Nije to to... Ja sam od onih koje uvek radije drugima kupuju, nego sebi.

Preporučujemo

Pa mi dođe malo krivo što ne shvata element prijatnog iznenađenja. Mogu ja da kupim sebi, nije u tome poenta.

Dok je bio u nižim razredima osnovne, klinac je iz škole donosio svoje umetničke radove nastale na likovnom. Davno sam mu rekla da je mami za sreću dovoljan i par minđuša od bižuterije, što je par stotina dinara.

Možda je baš ovaj dan prilika da umesto o poklonima pričamo o tome koliko je žena ubijeno od ruke bivših ili sadašnjih partnera, da

Ruku na srce, ove godine nije ni imao od čega da kupi poklon, jer je svu ušteđevinu dao upravo meni, za hitnu medicinsku intevenciju, iako je štedeo za nešto što je planirao da kupi. Dao je, ne malu sumu, bez zadrške, bez ikakvog pitanja, kao da ne zna vrednost novca.

Za jedan Osmi mart odneo je u školu svim drugaricama iz odeljenja po poklončić, sitnicu, slatkiš.

Gledam ga i mislim kako je on moja najbolja tekovina za buduće dane žena. Naučila sam ga da ih poštuje, da bude dobar drug, da se drugaricama nađe, ponese ranac...

Svaki dan, ne samo ovaj jedan dan u godini. Nema većeg poklona.

(Telegraf.rs)