O četvoro Ristića brine strina Albanka: Teško je odrastati bez maminog krila, ali ne odvajam ih od mog Luke

U Bratilovcu zaseoku u planinskom bespuću u opštini Kosovska Kamenica, u kome je do povlačenja srpske vojske i policije juna meseca 1999. godine živelo pedesetak Srba, udaljeni od sveta, okruženi šumom iz koje svake večeri zavijaju vukovi, ostala su dva doma Ristića.

Do Ristića se stiže izlokanim seoskim putem kojim se posle prvih kiša može ići isključivo u čizmama, a zimi kada sneg napada preko pojasa svi putevi do njih i od njih su zatvoreni.

Preporučujemo

U jednom od dva doma, građenom pre skoro jednog veka, Budimir i Dubravka su izrodili četvoro dece, Lazara (14), Luku (12), Milicu (9) i Bojanu (7), ali su ih zbog surovog života koji se poigrao s njima morali prepustiti na čuvanje i sataranje Budimirovom bratu Novici i njegovoj supruzi Ljuljeti, Albanki rodom iz Skadra.

Budimir ima težak oblik multiple-skleroze, a njegova supruga je težak psihički bolensik. S njima dom deli Budimirova majka Živka koja u devetoj deceniji života s kreveta ustaje koliko da sedne i da uz pomoć snaje Ljuljete pojede koru hleba koje se u poslednje vreme odriče jer joj je život dosadio.

Moleći da ostane u tami svoje sudbine Živka ne dozvoljava da bilo ko uđe u njen dom i dom njenih "nesretnika" jer i sin i snaha nesvesni i nemoćni nisu u situaciji da reč prozbore.

Zbog teške bolesti brata i snahe brigu o četvoro mališana je 2019. godine na lični zahtev uz saglasnost Centra za Socijalni rad preuzeo njihov stric, Daliborov brat Novica, koji kada ga pitaju koliko ima dece odgovara petoro, pošto se bratovljevoj deci u međuvremenu pridružio njegov i Ljuljetin sin Luka.

Četvoro dece živi u odvojenoj kući, udaljenoj dvadesetak metara od roditeljskog doma u kome caruje tuga, koju su sagradili "Srbi za Srbe", opremili i namenili odrastanju "usvojenih Ristića i njihovog brata od strica Luke".

Odluku da postane staratelj Novica je doneo, kako veli punog srca, jer je bio svestan da bi "deca njegove krvi bilo gde drugo da su smeštena propala".

Sa suprugom ne dozvoljava da bratančad osete nedostatak odrastanja uz roditelje i u maminom krilu.

Tu je Ljuljeta, rođena u Skadru, koja ih ne odvaja od svoga Luke i kojima pre pruži parče toplog hleba jer kako veli Bog vidi sve i ne žali da ogreši dušu jer su deca dovoljno propatila i dan danas pate jer s vremena na vreme odu do roditelja i sa suzama u očima se vrate u naručje stricu i strini.

Novica svakodnevno decu ispraća i sačekuje pri povratku iz škole u selu Bosce udaljenoj pet šest kilometara od Bratmilovca.

Za to vreme Ljuljeta nahrani devera, jetrvu i svekrvu, počisti im kuću i kako na skoro prefektnom srpskom jeziku kaže "opere ih kao malu decu".

Nije joj teško kao ni njenom Novici s kojim planira da urpkos apsolutnoj izolaciji opstane u Bratilovcu u kome uprkos nepreglednim prostranstvima livada i njiva čuva samo kokoške koje iz dana u dan lisice "tamane".

Ni ona ni Novica se ne žale. Imaju Novicinu penziju, tuđu negu i pomoć, a uz to Novica je nadaleko poznat pčelar, odlučan da iz svojih košnica, sutra sa bratancima i sinom, točeći isključivo planinski med opstane u Bratilovcu čekajući da se na zakorovljena imanja vrati neko od rodjaka i komšija.

Jedino mole odgovorne u opštini da nađu prostora da im bar nasipaju put kako bi im deca mogla do škole doći, a da ne gacaju blato.

(Telegraf.rs/N.Zejak)