Pavle (12) na Dan žena ispunjava obećanje koje je dao ocu pred smrt: Zbog njegovog gesta plače cela Srbija

Maleni Pavle Radanović (12) iz Prnjavora rasplakao je celu Srbiju, sa razlogom. Ovaj dečak 9 meseci dolazio ispred zidina Kliničkog centra Srbije i ocu obolelom od raka dovikivao koliko ga voli, pružao mu podršku i svakodnevnu ljubav, iako je znao da će otići na drugi svet. Nekoliko dana pred smrt njegovog tate Dejana, obećao mu je da će svakog sledećeg 8. marta svojoj majki pomagati da pravi bukete cveća od kojih žive. Danas, Pavle je ispunio ovo obećanje i svojim vrednim rukicama ukrasio više stotina aranžmana.

Preporučujemo

Kako je njegova majka Tanja ispričala za Telegraf.rs, spremili su više od 500 ruža i karanfila na komad, ali i čitavih 280 kutija sa cvećem. U Prnjavoru svi znaju za tragediju koja ih je zadesila, te rado poručuju bukete baš od Pavla i njegove majke.

- Svi zovu direktno Pavla da poruče, on je već postao popularan cvećar u našem mestu. On je mnogo srećan kada prima narudžbine, a svaki aranžman ukrasi s ljubavlju i to je ono što ljudi prepoznaju - dodaje Tanja.

Foto: Privatna arhiva

Ona kaže da je upravo njen sin zaslužan za obim posla koji imaju, a na pitanje da li je ponosna kako ga vaspitala majka odgovara da i te kako jeste, ali je umnogome tome doprineo i pokojni otac Dejan.

- Jesam ja zaslužna, ali je mnogo doprineo i Dejan. On je Pavlu i njegovom bratu uvek bio uzor, pričao je sa njima, objašnjavao im kako treba da se ponašaju. Mama sada samo nastavlja, a Pavlu je najbitnije da očuva uspomenu na tatu. Obećao mu je da će biti vredan i da će mi pomagati - priča Tanja kroz suze.

Buketi koji Pavle pravi nisu samo obično cveće ukrašeno detaljima, oni nose posebnu poruku. Ti aranžmani nose ime njegovog tate, a to je sigurno i jedan od razloga zašto meštani Prnjavora najradije biraju baš njih. Dejan je bio omiljeni među komšijama, te svi žele da očuvaju uspomenu na divnog oca, druga i kolegu.

"Tata, mama nikada neće biti sama" 

Tanja je u prvom intervjuu za Telegraf.rs navela da je mart uvek najteži mesec za ovu porodicu, jer su baš tada saznali da Dejan ima leukemiju. Ipak, Pavle ne dozvoljava da tuga pobedi, već vredno radi sa majkom jer je ocu obećao da nikada neće ostati sama i bez pomoći.

- Mart je mesec koji meni i mojim dečacima Pavlu i Nikoli nije nimalo ostao lepom sećanju, ali od tog meseca preživljavamo. Dejan je 1. marta ustao sa prvim simptomom leukemije. Borba je trajala 9 meseci, bilo je neverovatno teško i nažalost izgubili smo ga. I dalje pričamo kao da je živ, tako smo naučili, da odemo na grob, ispričamo se i zamislimo da nam je dao odgovor na neka naša postavljena pitanja. Tako nam je lakše i tako funkcionišemo godinu i tri meseca od kako je preminuo. Imamo dosta problema, stariji sin Pavle je više patio, čak smo tražili i pomoć psihologa za svo troje. Takav gubitak nije lak bez stručne pomoći. Oporavili smo se psihički, ali fizički ne i verovatno nećemo nikada. Ta bol ne može da se potisne i izbriše. Meni je bitno da su dečaci ostali onakvi kakvi su i bili - vredni, radni, puni ljubavi i pažnje - ispričala je ona tada za naš portal.

Foto: Privatna arhiva

S obzirom na to da je stariji, Pavle je bio i svesniji tatine bolesti. Bio je svestan da će ih napustiti. Upravo zato, svaki dan je provodio ispred bolnice. Pred smrt, tata Dejan odlučio je da svima da po jedan zadatak koji će ih podsećati na njega. Pored obećanja da će ostati odličan i vredan đak, Pavle je ocu obećao i da će pomagati mami da donese hleb na porodični sto.

- Tata je znao da će da umre, pa nam je zadao neke zadatke za koje smo mu obećali da ćemo ih ispuniti. Jedan od tih zadataka je i da Pavle pomaže pri prodaji aranžmana. Tu ulogu je dao njemu jer je stariji i sazreo je više nego što bi trebalo u odnosu na vršnjake. On je zadatak shvatio preozbiljno. Koliko god se trudim da mu objasnim da ne treba toliko da se muči, on ne sluša. Obećao je tati i tata je za njega bio centar sveta i shvatio je da mora da ispoštuje to. Meni je žao jer su moja deca prošla kroz celu tu bolest, a sad ponovo prolazimo kroz život kako moramo, ali njima ništa ne fali, ja se trudim i radim dva posla. Od prodaje cveća tokom 8. marta skupim ušteđevinu da imamo za nekoliko meseci, a najbitnije mi je da oni ne osete nedostatak oca, bar sa te strane - pojašnjava majka ovih dečaka.

Foto: Privatna arhiva

Tanja kaže da ne postoje reči kojima bi mogla da opiše ponos koji oseća. Pre svega, ponosna je kako su se dečaci izborili sa ogromnim gubitkom, a onda i na njihove ličnosti, snagu, podršku i neizmernu pomoć.

- Ja sam kao roditelj preponosna na svoje dečake, pre svega jer su gubitak oca podneli ovako kako jesu. Nekad mi bude vrlo teško jer sam ja isto tako pomagala svojoj majci, a sad on mora njegovoj. Ja sam isto dete bez oca - priča ona kroz suze.

Kroz suze, Tanja nam priča koliki čovek je bio njen muž. Pojašnjava da su se razumeli samo pogledom, a dečaci su ga gledali kao heroja. Iako je prošlo više od godinu dana od Dejanove smrti, bol i teskoba u duši verovatno nikada neće iščeznuti.

- Nas dvoje smo imali savršen brak, razumeli smo se pogledom. On je bio divan otac, a kad smo saznali za dijagnozu ja sam se borila na sve načine. Kopala sam rukama i nogama i još uvek imam utisak da se nisam dovoljno borila jer ga nismo sačuvali. Sa druge strane ipak znam da sam uradila sve u svojoj moći. Tako je moralo da bude... - ispričala nam je ona kroz jecaje.

(Telegraf.rs)