Telom se bacio na Gafa da ga zaštiti: Vojnik Boban 1999. poginuo od NATO bombe spasavajući psa graničara

Svog brata Bobana Milenkovića, tada vojnika graničara, Dragiša je poslednji put video početkom marta 1999. godine, kada je došao kući na kratko odsustvo. Dva meseca kasnije, Boban će poginuti od kasetne NATO bombe, pokazujući čovečnost i plemenitost, mitskih razmera.

Priča o ovom vojniku, počinje godinu dana ranije, kada se jedna mladost od nekoliko generacija momaka rođenih krajem sedamdesetih godina prošlog veka, odaziva na poziv države da odsluži vojni rok. Među njima će biti i Boban Milenković Gute, mladić iz sela Repište kod Vladičinog Hana.

Preporučujemo

Od marta, do decembra 1998, većina tih vojnika, dece radnika, seljaka, činovnika i intelektualaca, nakon tromesečne obuke, otići će na Kosovo i Metohiju, gde su uveliko trajale borbe srpskih snaga bezbednosti sa teroristima UČK. Još uvek deca, stasali tokom sankcija, naviknuti na nemaštinu i oskudicu, lako se privikavaju na surove uslove na granici sa Albanijom, postavši vojska koja će se suprotstaviti najvećoj vojnoj mašineriji.

Boban je voleo da bude graničar, počinje njegov stariji brat Dragiša priču o njemu. Uz to i da bude kerovođa, jer je, kako kaže, mnogo voleo pse.

- Brat je prvo otišao u Zaječar na služenje vojnog roka, a nakon toga, u jesen dobija prekomandu za Đakovicu. Raspoređen je kao graničar na karauli “Dejan Radanović”, u okviru 53. graničnog bataljona, koji je

obezveđivao granicu sa Albanijom. Jedina komunikacija tada, bila su pisma, koja su putovala dosta dugo. Bio sam svestan u kakvoj su situaciji vojnici koji su tamo, jer sam i sam bio graničar, u istoj jedinici, samo 4 godine ranije, na karauli “Morina”. Naš poslednji susret bio je početkom marta 1999. godine, neposredno pre bombardovanja. Dobio je odsustvo od nekoliko dana i došao kući. Bio sam na poslu u Kruševcu. Iz motela u Džepu me je zvao, jer nismo tada imali telefon u selu, pitao je da li mogu da dođem da se vidimo. Istog časa sam ostavio sve i prvim autobusom se uputio za Vladičin Han - seća se Dragiša.

Oni koji su poznavali ovog momka, znali su koliko je bio posvećen psima. Od malena uvek je imao nekog kera uz sebe, a posle i lovačke, jer je voleo lov, prirodu i planinu. Svoju ljubav prema najvernijem čovekovom prijatelju, pokazaće i svojim čovečnim delom, ali će ga to koštati života. Brojni su primeri iz ratova, pa i ovog iz 1999. godine, kada su psi stradali braneći i štiteći čoveka. Uz malog Slobodana Stojanovića iz Zvornika, Bobanov podvig je jedinstven na ovim prostorima, a i šire.

Njih dvojica stradali su, jer nisu marili za svoje živote u pokušaju da spasu, prvi svog ljubimca Žuću, a drugi psa graničara Gafa. Boban je poginuo 9. maja 1999. godine, od dejstva NATO avijacije, istrčavši iz zaklona, kako bi odvezao Gafa, koji je ostao van rova.

Foto: Privatna arhiva

- Prema priči njegovih saboraca i Gorana Ranđelovića, koji je bio prvi do njega u zaklonu, kada je Boban shvatio da je njegov Gaf vezan i da je u opasnosti, krenuo je ka njemu. Prvi napad avijacije trajao je 10 minuta, nisu znali gde su, od detonacija, granja, kamenja, zemlje… Pokušali su da ga spreče da izađe iz rova. Jedan od njih ga je čak i uhvatio za nogu, kako bi ga povukao nazad, ali nije mogao da ga zaustavi.

Boban je, kažu, imao toliko snage tada u sebi, kao tenk je bio, nije bilo šanse da ga zaustave. Govorili su mu, “Ne Gute”, “Ne Gute”, ali nije ih  poslušao. Čim je izašao, krenula je druga serija kasetnih bombi. Kada je istrčao iz zaklona, bacio se preko psa kako bi ga zaštitio od gelera. Jedan od njih ga je pogodio. Na mestu je ostao mrtav. Gaf je preživeo, ali je bio teško ranjen - govori Dragiša o tome kako je njegov brat stradao.

Bobanovo telo dopremljeno je prvo u Surdulicu, a potom je na seoskom groblju sahranjen uz vojne počasti. Na spomenniku je ugravirana njegova slika sa Gafom. Nakon Kumanovskog sporazuma, 53. granični bataljon se sa Kosova i Metohije izmešta u Brus. I Gaf je tu došao sa svojom jedinicom. Dragiša odlazi taamo da obiđe Bobanove saborce i da upozna Gafa. Susret sa životinjom zbog koje je njegov brat dao život bio je emotivan.

- Gaf je ležao u boksu. Rukom sam udario o svoju levu nogu i rekao “Gaf”. Prepoznao je glas. Verovatno je mislio da sam Boban. Ustao je i prišao. Na telu su mu bili vidljivi ožiljci i povrede. Jedva je hodao - priča Dragiša.

U rodnom selu, ali i Vladičinom Hanu, Bobana pamte kao momka koji je uvek priticao u pomoć. Kažu, da kad bi video da neko sakuplja seno, prišao bi da pomogne, ako neko bilo šta radi, on se odmah uključi bez poziva da pomogne ljudima. Kada bi neko od dece, a kasnije momaka ili brata napravio nestašluk, Boban je uvek bio taj koji je preuzimao odgovornost za to, štiteći sve one sa kojima je odrastao.

Grupa saboraca iz cele Srbije redovno obilazi Bobanov grob u Repšištu. Sećanje na njega čuva i njegov starešina potpukovnik u penziji Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona.

- Za mene, za moju decu, porodicu on je ponos. Imam na ruci istetovirano nejgovo ime. Ponos je i svojim saborcima, koji evo više od 20 godina redovno dolaze i obilaze njegov grob. Takvo poštovanje i takva ljudskost koju Bobanovi saborci imaju, retki su danas - dodaje Dragiša.

U centru Vladičinog Hana, nedaleko od mosta koji je NATO bombardovao, nalazi se spomenik svim postradalim civilima, policajcima i vojnicima tokom 1998/99. godine. Boban Milenković odlikovan je Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. U toku su i pripremni radovi za podizanje spomenika, pored jedne česme u rodnom Repištu.

Priča o plemenitosti ovog momka izlazi iz okvira jednog novinarskog teksta, jer ona je za udžbenike. To je samo jedna od priča o mladosti, koja je celu sebe dala Srbiji.

(Telegraf.rs/Slađana Tasić)