Pavle je 9 meseci ispred onkologije ocu ponavljao dve reči: Pred smrt mu dao obećanje zbog kog Srbija plače

Jedan dvanaestogodišnji dečak iz Prnjavora mesecima je stajao ispred Kliničkog centra u Beogradu. Mesecima je pružao podršku svom ocu kroz prozor ove ustanove. Pokazivao bi srce ili bi glasno uzvikivao "volim te" kako bi ga otac čuo kroz debele zidove i zatvorene prozore. Svakodnevno je sa osmehom mahao svom tati, sve dok jednog dana tatino srce nije prestalo da kuca. Leukemija je pobedila, a Dejanov život ugasio se u 36. godini.

Ovo je priča o Pavlu Radanoviću, detetu kog je život naterao da odraste pre vremena. Detetu koje je svom ocu pred smrt dalo važno obećanje - da mama nikada neće biti sama i bez podrške. Upravo zato, maleni Pavle pomaže svojoj majci da napravi najlepše cvetne aranžmane od čije prodaje ova porodica živi. Njegova majka, Tanja, za Telegraf.rs kaže da je mart uvek najteži mesec u njihovim životima jer su upravo tada saznali da Dejan ima leukemiju.

- Mart je mesec koji meni i mojim dečacima Pavlu i Nikoli nije nimalo ostao lepom sećanju, ali od tog meseca preživljavamo. Dejan je 1. marta ustao sa prvim simptomom leukemije. Borba je trajala 9 meseci, bilo je neverovatno teško i nažalost izgubili smo ga. I dalje pričamo kao da je živ, tako smo naučili, da odemo na grob, ispričamo se i zamislimo da nam je dao odgovor na neka naša postavljena pitanja. Tako nam je lakše i tako funkcionišemo godinu i tri meseca od kako je preminuo. Imamo dosta problema, stariji sin Pavle je više patio, čak smo tražili i pomoć psihologa za svo troje. Takav gubitak nije lak bez stručne pomoći. Oporavili smo se psihički, ali fizički ne i verovatno nećemo nikada. Ta bol ne može da se potisne i izbriše. Meni je bitno da su dečaci ostali onakvi kakvi su i bili - vredni, radni, puni ljubavi i pažnje - počinje svoju priču ova hrabra majka dvojice dečaka.

S obzirom na to da je stariji, Pavle je bio i svesniji tatine bolesti. Bio je svestan da će ih napustiti. Upravo zato, svaki dan je provodio ispred bolnice. Pred smrt, tata Dejan odlučio je da svima da po jedan zadatak koji će ih podsećati na njega. Pored obećanja da će ostati odličan i vredan đak, Pavle je ocu obećao i da će pomagati mami da donese hleb na porodični sto.

- Tata je znao da će da umre, pa nam je zadao neke zadatke za koje smo mu obećali da ćemo ih ispuniti. Jedan od tih zadataka je i da Pavle pomaže pri prodaji aranžmana. Tu ulogu je dao njemu jer je stariji i sazreo je više nego što bi trebalo u odnosu na vršnjake. On je zadatak shvatio preozbiljno. Koliko god se trudim da mu objasnim da ne treba toliko da se muči, on ne sluša. Obećao je tati i tata je za njega bio centar sveta i shvatio je da mora da ispoštuje to. Meni je žao jer su moja deca prošla kroz celu tu bolest, a sad ponovo prolazimo kroz život kako moramo, ali njima ništa ne fali, ja se trudim i radim dva posla. Od prodaje cveća tokom 8. marta skupim ušteđevinu da imamo za nekoliko meseci, a najbitnije mi je da oni ne osete nedostatak oca, bar sa te strane - pojašnjava majka ovih dečaka.

Tanja kaže da ne postoje reči kojima bi mogla da opiše ponos koji oseća. Pre svega, ponosna je kako su se dečaci izborili sa ogromnim gubitkom, a onda i na njihove ličnosti, snagu, podršku i neizmernu pomoć.

- Ja sam kao roditelj preponosna na svoje dečake, pre svega jer su gubitak oca podneli ovako kako jesu. Nekad mi bude vrlo teško jer sam ja isto tako pomagala svojoj majci, a sad on mora njegovoj. Ja sam isto dete bez oca - priča ona kroz suze.

Pre nego što se Dejan razboleo, Pavle je znao šta će biti kad poraste. Bez trunke premišljanja rekao bi da želi da bude doktor. Ipak, leukemija je ugasila i tu iskru u njemu. Prerano mu je otela oca, ali i ljubav prema ovoj profesiji.

- Pavle je hteo da bude doktor ranije. Ipak, pored svega što se desilo više to ne želi. Sada ga interesuju kompjuteri, pa ćemo videti gde će ga put odvesti. Nikola bi voleo da se bavi poljoprivredom jer imamo i neku zemlju. Sad tako razmišljaju, a za kasnije ćemo videti - navodi majka.

Kroz suze, Tanja nam priča koliki čovek je bio njen muž. Pojašnjava da su se razumeli samo pogledom, a dečaci su ga gledali kao heroja. Iako je prošlo više od godinu dana od Dejanove smrti, bol i teskoba u duši verovatno nikada neće iščeznuti.

- Nas dvoje smo imali savršen brak, razumeli smo se pogledom. On je bio divan otac, a kad smo saznali za dijagnozu ja sam se borila na sve načine. Kopala sam rukama i nogama i još uvek imam utisak da se nisam dovoljno borila jer ga nismo sačuvali. Sa druge strane ipak znam da sam uradila sve u svojoj moći. Tako je moralo da bude... - govori ona kroz jecaje.

Sada, Tanji je jedini cilj da svoje dečake izvede na pravi put i da im pruži sve ono što zaslužuju. Srećno detinjstvo, budućnost, ali i svoje prisustvo. Sa razlogom, ova žena sada strahuje od smrti, te svakoga dana moli Boga da je sačuva u njihovim životima što duže.

- Moja najveća želja je da oni budu zdravi, ništa više mi nije bitno u životu. Takođe, da ja sačuvam svoje zdravlje da bih njih dvojicu mogla da izvedem na pravi put. Nekad se pomolim Bogu i zamolim ga samo da mi čuiva zdravlje do njihove 18. godine, a posle mogu sami. Samo da budem uz njih dok su deca. Ja sada imam ogroman strah od smrti. To je strašno kada znate da se čovek samo jedno jutro probudi i sazna da umire, a dan pre toga je bio zdrav - priseća se Tanja.

Kao i prethodne godine, Pavle i Tanja će i ovoga puta za Dan žena imati pune ruke posla, a rada se ne plaše. Nadaju se da će imati što više poručenih aranžmana koji će nekom ulepšati život, a koji nose ime po osobi koja je ulepšala njihov - Dejanu.

(Telegraf.rs)