Stručnjaci otkrivaju zašto se žene u Srbiji i dalje odriču nasledstva: Zbog ovoga će sve ostaviti bratu

U Srbiji, statistika o vlasništvu imovine pokazuje zabrinjavajuću nejednakost među polovima, s manje od četvrtine imovine upisane na ime žena. Još više uznemirujući podatak je da preko 44 odsto žena odlučuje da se odrekne nasledstva u korist svoje braće. Zašto se to dešava? Da li su žene pod pritiskom roditelja i društva da prenesu svoje nasleđe braći? I da li je ovaj pritisak izraženiji u ruralnim ili urbanim sredinama?

U emisiji "Uranak" na televiziji K1, razgovarano je sa politikološkinjom Ženskog udruženja kolubarskog okruga, Katarinom Ranković, i s advokatom Ahmedom Delimeđcem, koji će nam pružiti pravni uvid.

Preporučujemo

"Situacija sa nasleđivanjem vuče korene iz nezakonske regulative. Zakon o nasleđivanju u Srbiji je jedan od najboljih zakona, koji je pretrpeo najmanje izmena. Zakon je vrlo korektan, pravičan i nije diskriminatoran. Ne pravi nikakvu razliku između ženskih i muških naslednika. S druge strane, imamo jedan uzrok koji objašnjava ovaj fenomen: žene se odriču u korist svoje braće, što je stvar običaja koji su u skladu sa našim mentalitetom. Kod nas se podrazumeva da žena treba da se odrekne imovine u korist brata, ta tradicija potiče još iz doba šerijatskog prava, gde je postojao miraz koji je predviđao da se ženi nakon udaje dodeli neki deo imovine, gde ona nakon toga gubi sva prava nasleđa porodice. Kod nas je uobičajeno, podrazumeva se i očekuje se od žena koje su inače inferiornije u našem društvu, da se odreknu u korist brata. To je stvar tradicije, kulture i nedostatka kulture kod nas - kaže advokat Delimeđac i objašnjava:

- Žene koje su spremne da se odreknu toga, odnosno postupaju po tom običaju, ne traže pravnu pomoć. Sve se to završava unutar kruga porodice, na jednom ročištu, od nje se očekuje da odmah preda sve bratu i ona nema potrebu da se bilo kome obraća. Kod nas je normalno da se žena odriče u korist svog brata, jer će njen muž dobiti nešto tamo.

Postoji dva načina nasleđivanja; zakonsko nasleđivanje i testamentno nasleđivanje.

- Zakonsko nasleđivanje je ono nasleđivanje kako je zakon uredio, tačno određujući kojim naslednicima koji deo imovine pripada. Ranije se to rešavalo pred sudom, sada se obavlja kod notara. Nakon završene ostavinske rasprave, dobijete rešenje i to je zakonsko nasleđivanje. S druge strane, postoji testamentno nasleđivanje, gde se imovina nasleđuje po volji ostavioca. Sastavlja se testament po određenoj formi, koji se otvara nakon njegove smrti i predstavlja osnov za nasleđivanje. Postoje i ugovori o doživotnom izdržavanju i raspodeli imovine za vreme života. Ugovor o doživotnom izdržavanju je široko rasprostranjen kod nas i postoji, dok ugovor o raspodeli imovine za vreme života, čini mi se, još uvek nije zaživeo kod nas. To je praksa u evropskim zemljama, više nego kod nas, gde ostavilac ili roditelj za vreme svog života deli imovinu svojoj deci. Oni se upisuju kao vlasnici imovine, a on ima pravo da koristi imovinu dok je živ. Čini mi se da je to jedno od najboljih rešenja, ukoliko postoji saglasnost.

Na pitanje, da li testament može da se opozove, advokat kaže:

- Testament može da se opozove, kao i da se pobije. Opozivanje testamenta može da se izvrši na mnogo načina. Osoba koja je dala testament može da ga opozove, a svaki novi testament koji napiše isključuje prethodni. Testament može da se pobije iz različitih razloga. On mora da zadovolji vrlo strogu formu, i može da se napadne zbog formalnih nedostataka. Drugi način na koji se testament može pobiti jeste ukoliko je ostavilac bio nesposoban za rasuđivanje, a najčešći razlog za napad na testament je povreda nužnog dela. Zakonodavac je kod nas ograničio mogućnost ostavioca da raspolože svojom imovinom. Neophodno je da svim naslednicima dodeli određeni deo svoje imovine, koji oni ostvaruju kako žele. U zakonu je tačno određeno koji naslednici su nužni naslednici i koji imaju pravo da osporavaju taj testament.

Odricanje od nasledstva

- Ovaj deo o kojem smo pričali to se zove kolokvijalno odricanje od nasledstva, ali to nije precizan termin, jer ovaj deo u kom se žene odriču nasledstva u korist brata, tu zapravo dolazi do prihvatanja nasledstva i automatskog ustupanja nasledstva bratu ili drugom članu familije, što predstavlja poklon. Ukoliko dođe do odricanja od nasledstva i davanja te negativne nasledničke izjave, onda na mesto žene stupaju njeni naslednici po pravu predstavljanja. To znači, ukoliko žena ima dva brata, njih troje bi trebalo da dobiju po jednu trećinu, a ona ima dva sina, njeni sinovi stupaju na njeno mesto kao da ona nije živa i dobijaju njenu trećinu, odnosno po jednu šestinu. Odricanje od nasledstva podrazumeva to da umesto žene ili nekog drugog naslednika, na njegovo mesto stupaju naslednici. Ovo o čemu mi govorimo je ustupanje nasledstva članu familije ili drugom nasledniku - kaže advokat i objašnjava koliko ostavinske rasprave narušavaju odnose u porodici;

- Da ne preteram, ali sigurno u devedeset posto slučajeva. Sve te rasprave koje dođu do suda, gotovo uvek poremete trajno odnose u porodici. Čim se pojave dve strane koje zastupaju interese oko imovine, tu nema popravljanja odnosa. U suštini, tu se pokazuje disfunkcionalnost tih porodica. Vidi se da je uvek bila bitna ta imovina - kaže advokat Delimeđac i napomije da je naslednička izjava neopoziva:- Ukoliko se žena predomisli i želi da povrati svoj deo imovine, ne može to da uradi, jer je naslednička izjava neopoziva - zaključio je advokat Ahmed Delimeđac u emisiji "Uranak" na televiziji K1

Politikološkinja Ženskog udruženja kolubarskog okruga, Katarina Ranković kaže da se čak 43 posto žena odriče nasleđa u korist brata.

- Ušli smo u podatak da se čak 43 posto žena odriče nasledstva, dok je u slučaju muškaraca ta brojka svega 0,5 posto slučajeva. Kroz kampanju koju vodimo saznali smo mnogo drugih stvari i mnogo je dublje od toga nego što se samo žene odriču svog dela imovine, već da se one drugačije tretiraju u okviru porodice i da taj čin odricanja često nije dobrovoljan, kao i da ne odlučuju same o tom odricanju i da je to njihov čin dobre volje da se odreknu u korist svog brata, a ukoliko on živi na toj imovini, to se i podrazumeva. Često odrastamo s uverenjem da ćemo se udati i imati muževljevu imovinu, što zapravo nije tačno, jer kuća u koju mi dođemo, imovina se ne deli prilikom razvoda, već imovina koju nasledimo je imovina osobe koja je nasledila. Negde taj argument nema nikakvog osnova, a ta emotivna podrška i sigurnost koja je potrebna svakome od nas, a posebno što u današnje vreme ta imovina predstavlja i osećaj neke sigurnosti, posebno ako znamo da žene negde rade za manje plate od muškaraca, da češće preuzimaju brigu o porodici i da se odriču. Teže nam je i da steknemo, a ako možemo iz naše primarne porodice i da dobijemo tu neku vrstu sigurnosti, opet se smatra da ne treba da je prihvatimo, jer se smatra da smo ženska deca koja će se udati i biti u tuđoj kući - kaže Katarina i dodaje da žene ovaj stav nose iz primarne porodice:

- Najveći broj stavova nosimo iz primarne porodice. Ako odrastate tako da treba da se odreknete nasledstva, vama će to nekako biti normalno i nećete se dvoumiti oko te odluke, već ćete poštovati odluku porodice, jer se često negde stavlja da morate da birate između imovine i porodice, odnosno brata koji će reći da mu se više ne obraćate i prekine kontakt ukoliko prihvatite svoj deo nasleđa.

Žene odricanjem nasledstva gube prava na socijalnu pomoć.

- Kada govorimo o ovih 25 posto slučajeva, to znači da su samo žene vlasnice te imovine, međutim ono što je dublje zanimljivije, kada vidimo tih 25 posto, žene su uglavnom vlasnice zemlje koja nema neku veliku vrednost. To nisu neki stambeni objekti koji imaju primarnu vrednost za življenje. Kada govorimo i o toj raspodeli nasledstva, kuće i ti neke stambenie objekte koje imaju neku vrednost, uzimaju muškarci, dok žene dobijaju neke manje bitne delove. Ono što jje veoma bitno da žene znaju je i taj, da ukoliko se odreknu tog dela nasledstva, gubi se pravo na socijalna davanja. Po našoj praksi se pokazalo da žene ne znaju za to, da gube prava na socijalna davanja i to na jako puno godina. Ukoliko se odreknemo imovine od 25 hiljada evra, to će biti gubljenja prava na socijalnu pomoć oko 27 godina. Žene najčešće saznaju za taj član zakona kada dođu da traže socijalnu pomoć od države. Bitno je da znamo i da to što ćemo ispasti dobra žena ili ćerka, sutra može da šteti nama i našoj porodici - kazala je Katarina i dodaje:

- Žene u tim trenucima tuge, pošto se ostavinska rasprava dešava do 40 dana nakon smrti bliske osobe, to je jako kratak period. One su tada u periodu tuge i ne razmišljaju previše o imovini; to je porodica i ne razmišljaju o tome da nešto loše može da se desi. Nemamo toliko svesti da se obratimo advokatu i da dobijemo taj pravni savet - zaključila je Katarina Ranković u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

(Telegraf.rs)