Boris je svetski putnik a naš: Životni moto profesora u Kanadi, jeste da je čaša uvek polupuna

Profesor dr Boris Šakić, koji već godinama živi i radi u Kanadi, gde predaje neuroimunologiju na Univerzitetu Mekmaster u Hamiltonu u Kanadi, proputovao je više od 70 zemalja i sve kontinente, naravno da ima priče za pamćenje.

 U Beograd je došao sa putovanja koje je trajalo 50 dana.

Preporučujemo

„Bio sam u 11 zemalja tokom 50 dana putovanja. Put je počeo u Abu Dabiju, završio se u Maldivima i u Dohi, u Kataru. Prošao sam celu Indokinu, što znači Tajland, Maleziju, Indoneziju, Kambodžu, Filipine, i onda se vratio nazad istim putem preko Katara za Beograd“, navodi profesor Šakić.

Inače, do sada je posetio 77 zemalja, a na njega je Tibet kao region Kine ostavio najdublji utisak.

„Zato što je to jedan deo sveta koji je jako visoko u planinama i koji ima posebnu kulturu, koja polako nestaje. Tako da sam pre tog puta čitao isto neke knjige o njihovom životu i kako su ti ljudi živeli. I onda sam se uverio u to kad sam išao po tim manastirima od kojih jedan zvao se Ganden, koji se nalazi jako visoko, oko 4.000 metara nadmorske visine, i koji ima predivne manastire kojima su krovovi skroz od zlata. Kada sam došao u taj manastir bio sam impresioniran njihovim načinom života, kako ti monasi žive, kako sahranjuju ljude, što se zove kod njih nebeska sahrana.

A što se tiče od kontinenata koji sam posetio, koji je najinteresantniji, to je normalno Antarktik. Bio sam prošle godine u januaru na Antarktiku. Jedanaest dana je bilo putovanje i to je jedno putovanje koje verovatno nikad neću više ponoviti i malo ko može da to putovanje realizuje. Ja sam godinama sanjao i čuvao novac za taj put i konačno sam otišao prošle godine i video svet koji ne postoji oko nas u suštini“, naglašava profesor za RTS.

Na putovanjima koja su ujedno i istraživanje, profesor pravi fotografije koje su bile izložene i u Beogradu, ali i širom sveta.

„Slike koje su bile na izložbi su bile konceptualne slike, one su pričale priče, one su pevale. A slike koje slikam na putovanjima su uglavnom za moje prijatelje koji žive ili u Kanadi ili u Beogradu, mislim u Srbiji, koji ne mogu da priušte ta putovanja, tako da one su mi dale obavezu da kad god putujem, da im pošaljem te slike ili video klipove iz tih gradova koje posećujem“, napominje sagovornik Marije Rajšić Miljević.

„Ove slike koje su bile izložene one su u stvari jedna druga vrsta fotografije, ne putna fotografija, nego konceptualna, u kojoj se slika nekoliko slika da bi se sklopila jedna priča u jednoj slici“, objašnjava profesor.

Doktor Šakić se u Kanadi bavi istraživanjima iz oblasti neuroimunologije u kojima se ispituje kako imunski sistem utiče na nervni sistem.

„U stvari, ta moja nauka se kompletno zove psiho-neuroimunologija i ona uključuje tri sistema. Hormonski sistem, imunski i nervni. Jer mi nismo fioke, mi smo jedno telo koje stalno komunicira među sistemima. Malo koja nauka, mislim, da kažem, u Evropi, pa čak i u Americi, malo koja i fakultet, ispituje tu psiho-neuroimunologiju koja u stvari gleda čoveka kao pacijenta kompletno njegovo telo. I na taj način se medicina u tom fakultetu tako i predaje – ne postoje discipline, nego postoji samo pacijent o komu se priča“, objašnjava profesor.

Pre 35 godina otišao je u Kanadu, ali često dolazi u Srbiju. Ako bi trebalo da uporedi te dve zelje, kaže da je u Srbiji mnogo lepša hrana i bolji društveni život koji u Kanadi praktično ne postoji.

„Barem ljudi koji se zaista bave svojom profesijom, nemaju mnogo vremena za prijatelje. Sve je jako daleko, moraju ići kolima. Ne znam. Ja sam odrasto u ovoj kulturi i meni ta kultura daje jednu energiju s kojom se napunim kada dođem ovde, tako da preživim tu kanadsku zimu i tih pet meseci tamo koje provedem. Tako da, razlikuje se mnogo, i kako sam stariji, tako me više vuče srce da se vratim za Srbiju“, priznaje dr Šakić.

S obzirom na toliko životno iskustvo i znanje iz različitih oblasti, prof. dr Boris Šakić kaže da je ubeđeni optimista i da je njegov životni moto da je čaša uvek polupuna, a ne poluprazna.

„Znači, kad stvari pođu naopako, uvek gledajte da je čaša polupuna. Samo treba dodati malo, a ne reći, pa, pola je već nestalo. Znači, ne treba biti pesimista“, poručuje on-

(Telegraf.rs)