Krstićima kuću progutao požar, sa 8 dece ostali na ulici u donjem vešu: Sad su bez kupatila, spavaju u jaknama

Porodica Krstić iz vojvođanskog sela Lok, pre 5 godina izgubila je sve u požaru. Anka (35) i Branislav (42), ostali su na ulici uplakani u donjem vešu, tražeći novi smeštaj za sebe i svojih osmoro dece. Silom prilika, morali su što pre da nađu dom, te su kupili kuću u kojoj trenutno žive. Ipak, uslovi su zastrašujući. Trošna kuća je na ivici rušenja, rupa ima u svakoj sobi, a kupatilo nemaju. Pola krova je već otpalo, dok druga polovina jedva dočekuje svako novo jutro.

Kako nam pričaju Anka i Branislav, u trenutku kada je izbio požar živeli su u Titelu, u prostoru koji se nekada koristio za svlačionice u blizini stadiona. Radili su i gradili porodicu. Ipak, jedne noći ceo život im se promenio. Dok je Branislav bio na poslu, Anka je začula glasan lavež psa koji ih je čuvao, a nije ni slutila da je upravo to bilo upozorenje na katastrofu koja je usledila.

- Sve je bilo od trske, izgorelo je kao papir u roku od sat vremena. Jedva smo uspeli deca i ja da izađemo napolje. Decu smo izbacivali kroz prozor. Pokušali smo da spasemo koliko možemo, ali ismo uspeli. Imali smo psa koji je počeo nekontrolisano da laje, ja sam izašla i rekla mu da se smiri, a kada sam se okrenula na drugu stranu vidim izlazi kroz prozor dim i vatra. Izletela sam na ulicu ispred kola. Žena zakočila i pitala me jesam li normalna. Ja joj objasnim šta se desilo i zamolim da mi pomogne, grede su već počele da padaju. Ona je bez razmišljanja ugasila kola, izašla sa ćerkom i počele smo da izbacujemo decu kroz prozor. Pokušale smo da izbacimo krevet da se ne širi dalje, ali tad je još više buknulo. Tad sam joj rekla samo da bežimo, da ne dođe do eksplozije. Žena je bila toliko zbunjena da je umesto vatrogasaca stalno zvala Hitnu pomoć. Sledeći dan su ustanovili da su instalacije izazvale požar - priseća semajka osmoro dece uznemireno.

Branislav kaže da nije ni slutio šta se dešava kod kuće, sve dok jedna od ćerki nije došla po njega na posao i saopštila mu da su sve izgubili. Ipak, sledećeg jutra Krstiće je dočekala još jedna noćna mora - iz Dečijeg sela saopšteno im je da će im odvesti decu ukoliko ne nađu dom za 6 sati.

- To veče smo ostali tamo, ispred kuće. Deca su bila u donjem vešu i majicama, bosi. Žena koja mi je pomogla je odvela decu kod Branislavljeve mame. Komšije su mi donele da se obučem i obujem. Ostala sam da dežuram da li će ponovo izbiti požar. Sedela sam na klupi, a onda je ponovo krenulo da gori. Ujutru su došli iz Dečijeg sela da nam uzm u decu, a ja sam im rekla "vi mi uzmite decu, a ja ću se ubiti pred vama". Dali su nam rok 6 sati da nađemo smeštaj. Nismo znali gde ćemo - priča nam Anka.

Krstići kažu da su odjednom osetili snagu komšiluka i dobrih ljudi. Svi su se okupili pokušavajući da im nađu dom. U džakovima su im donosili odeću, hranu, sveske i knjige za decu... Jedno vreme, živeli su kod Branislavljevog brata. Ipak, prostor je bio vrlo mali, te su morali da nađu novo rešenje. Tada, otac je odlučio da podigne kredit i kupi prvu nekretninu na koju je naišao, samo da sačuva porodicu.

- Nismo imali za bolje, morali smo što pre zbog dece.  Život u ovoj kući je kao u hror filmu. Kada se ugasi svetlo, miševi i pacovi samo haraju i trče. Nekoliko puta su mi ušli u pidžamu. Jednom mi je izgrebao cela leđa. Deca se ne plaše, navikli su, ali je problem oko hrane. Moramo da pazimo da nisu načeli hranu - pričaju ovi roditelji.

"Kuća visi o koncu, nemamo WC šolju, a deca se kupaju u koritu" 

Branislav pojašnjava da je plan bio da vremenom urede kuću kako bi više ličila na dom. Ipak, za taj poduhvat nedostaje im mnogo novca. Iako oboje rade "od jutra do sutra", treba nahraniti osmoro dece, a na kraju dana, i sebe. Stoga, retko šta im ostane za ostale troškove.

- Prokišnjava tu gde je kupatilo i u sobi gde je pao crep. U kući je ledeno, prozori ne dihtuju, ispadaju... Jednom sam brisala prozor i on je ispao. Sve stoji o koncu. Sve je loše, ali najgora prostorija je gde je pao plafon i kupatilo. Moramo na brzinu da se istuširamo i bežimo. Deca se kupaju u koritu u kuhinji. Čak i tao ima miševa. WC šolju nemamo - pojašnjava Anka slegajući ramenima.

Kažu nam da do skoro nisu imali ni krevete, ali su im komšije pomogle i donele svoje stare stvari. Anki i Branislavu najteže pada kada čuju želje svoje dece, a znaju da ne mogu da ih ostvare.

- Dosad nismo imali ni krevete, pa mi je poklo nila jedna žena kod koje radim. Deca nisu imala jelku, i to mi je ona poklonila. Deca su kukala jer nemaju jelku, a svi drugi imaju. Tu iz Loka su nam isto davali stvari, komšije su dobre, pomažu nam. Mi im nijedan posao ne odbijamo, pogotovo Branislav. Iako je imao dve operacije, radi svaki dan - kaže Anka dok Branislav dodaje da u takvom zdravstvenom stanju ne bi ni trebalo da radi, ali mu druga opcija ne preostaje.

Kako bi nahranili Jovanu (15), Bojana (14), Nikolu (12), Bojanu (11), Nikolinu (6), Janu (3) i Mihaila (1), roditelji nekada preguraju i ceo dan praznih creva. Anka godinu i po dana sprema sobe i hotele bez ijednog slobodnog dana, dok Branislav radi noćne smene, da bi tokom popodneva bio sa decom.

"Mama, kako da spavamo gladni?"

Iako najstariji sin Jovan (21) već radi i uspeva da zaradi poneki dinar kako bi pomogao svojoj porodici, Anku i Branislava najviše boli to što su deca već svesna neuslova u kojima žive. Nikola sa samo 12 godina već želi da zaradi novac i da pomogne mami i tati da renoviraju kuću. Anka se priseća da nije ni znala da je počeo da radi, već je jednog dana dobila poziv od razredne i saznala da njen sin nije u školi.

- Mene je jedna razredna zvala jedan dan da mi kaže da Nikole nema u školi nedelju dana. Ja je pitam kako, zna da ga budim svako jutro. Međutim, on je odlazio kod komšije, ostavljao stvari, presvuče se i ode da čuva ovce dok mi to nismo saznali. Kad sam ga pitala što to radi, on kaže "mama, hoću da pomognem da sredimo kuću". On samo gradi i radi nešto. I sad hoće da ide da čuva ovce posle škole za džeparac. Preko leta tovari bale... - priča ponosna majka.

Iako roditelji ne žele da uzmi ni jedan jedini dinar od sina, kažu da su ponosni na svog dečaka. Mnogo im znači njegova podrška, a dešavalo se i da im napuni frižider.

- Mnogo nam znači njegova pomoć, mi ne uzimamo ništa od njega, ali on sam pita da li danas imamo za hleb, ako nema kaže da će on da kupi. Jednom je otišao u prodavnicu i doneo pune dve kese hrane, stavio na sto i rekao "ajde da jedemo". Ja sam ga pitala zašto je to radio, a on mi kaže "mama, kako da spavamo gladni".

"Kada bi deca imala topao dom, bili bismo najsrećniji na svetu"

Branislav i Anka nevoljno priznaju da je bilo trenutaka kada su odlazili da spavaju gladni. Ipak, danas se trude da bar do toga više nikada ne dođe, i baš zato, rade bez slobodnog dana. Iako su vredni, sami ne mogu da skupe za popravku krova, ugradnju kupatila i saniranje rupa kroz koje duva ledeni vetar.

Kažu da im spoljni izgled kuće nimalo nije bitan, te da im je jedini san topao i siguran dom.

- Na prvom mestu da se uradi kupatio. Spoljni izgled je nebitan. Samo da nam se srede sobe i da imamo kupatilo, da deca imaju normalan život. Kažu nam da je hladno, uključe grejalicu, pa im ja kažem da će biti ogroman račun, ali ne mogu da izdrže. Krivo im je što drugari ne mogu da im dođu. Niko od njih ne beži, ali nemaju gde da budu. Najgore mi je što nemaju svoj prostor. Sto puta kažu da bi voleli da imaju svoju sobu, pogotovo najstarija ćerka. Ona je čak rekla da će da uđe u ovu urušenu sobu i da će se zamotati u ćebe. Ipak ona već ima 15 godina, nije joj svejedno - pojašnjava majka.

Nemaju velike želje. Za sebe čak, ne žele ništa. Kažu da oni mogu da spavaju i u jaknama, jedino im je bitno da deca imaju gde da se okupaju i zaspe u toplom.

- Želimo samo lepši i topliji dom, ne za nas, samo za decu. Mi možemo i u jakni da spavamo. Da nam je kuća bolja bili bismo najsrećniji na svetu. Pokušavali smo, ali sve je skupo, sami ne možemo da izguramo finansijski - zaključuju Krstići.

Prikupljanju pomoći za ovu porodicu pridružile su se i humane Novosađanke, koje organizuju akciju za njih. Ukoliko želite da pomognete Krstićima, to možete učiniti uplatom na žiro-račun:

1150038163577650-12 na ime Marina Antonijević

(Telegraf.rs)