Bivši fudbaler 8 godina živi na struju, sa veštačkim srcem: Mihajlo iz Majdanpeka čeka samo jedan poziv

Mihajlo Dodić (68) iz Majdanpeka, nekadašnji fudbaler i radnik Rudnika bakra Majdanpek, jedini je u Istočnoj Srbiji, koji 8 godina živi sa veštačkim srcem, tačnije sa ugrađenom srčanom pumpom.

Preporučujemo

Ovaj rođeni Nišlija, već pet decenija živi u Majdanpeku, pa ga već smatraju Majdanpečaninom. U grad rudara došao je za poslom i svoj radni vek proveo je radeći na održavanju teških vozila u Rudniku bakra Majdanpek. Tada Mihajlo nije ni slutio da će ga snaći dva teška infarkta koja su ga dovela da mu srce radi samo 18 posto.

Od 2016. godine on živi bukvalno na struju, sa ugrađenom srčanom pumpom, isčekujući samo jedan poziv. Poziv, za put u novi život, za transplantaciju srca.

Do tada se trudi, ingnorišući boleset, da održi stabilnst mosta između starog i novog života, odnosno mehaničke srčane pumpe dok se ne pojavi donor.

- Imao sam dva jako teška infarkta. Gotovo da sam jedva izvukao živu glavu. Jedini spas i nada za moj nastavak života bila je operacija i ugradnja srčane pumpe, do transplantacije srca. Ugradili su mi je u Kliničkom centru u Beogradu na Odeljenju transpalantacije, profesor doktor Svetozar Putnik, uz asistenciju profesora dr Miljka Ristića a sada o meni  brine asistent doktorka Emilija Nestorović. To su ljudi kojima dugujem neizmernu zahvalnost što sam danas živ, uz pomoć ovog kako ga ja zovem kompjutera, koji mi radi umesto srca.

- Bukvalno on se puni pomoću baterija, koje se napajaju strujom i jedino mi je problem kada nestane struja. Inače, čovek je životinja i navikne se na sve,  pa i na ovakav način života. Zavisi, ko kako može da prihvati činjenično stanje. Ja sam vedrog duha, prihvatio sam život na ovakav način, pridržavam se saveta lekara i živim normalno. Obavljam sve kao i čovek kome je srce zdravo, samo sa zadršakama, jer se vladam shodno svom zdravstvenom stanju. Supruga i ja putujemo, normalno idem da pazarim, po kući obavljam sve poslove koje ne iziskuju veliki napor da bi se zamarao -  priča Mika i veruje da će se ipak donor pojaviti i omogućiti mu da živi još opuštenije.

Kako kaže, nade ima za sve u životu, samo moraš da veruješ.

Najveću podršku u svemu mu pruža supruga Lepa, koja je i sama onkološki bolesnik, pa im uzajamno razumevanje mnogo znači.

U njhovom domu je takva atmosfera da ko dođe i nezna šta su problemi, po njima nikada ni saznao ne bi. Mihajlo redovno vodi računa da baterije budu pune, Lepa da ga sterilno i što stručnije previje, a u međuvremenu oni se druže, redovno putuju obavljaju sve poslove kao i svako domaćinstvo.

- Već sam navikla. Sada je već mnogo lakše i jednostavno sve teče normalno. U početku mi je bio teže, pa sam stalno noću proveravala da li diše i da li mu srce kuca, odnosno da li ta ,,torbica,, funkcioniše. On je čovek pozitivan i čak radi više nego neko ko nije u ovakavom stanju. Ode u prodavnicu pa ga nema po nekoliko sati. U kući mi ne treba mašina za suđe. Mika je tu i to je čovek koji najviše voli da pere sudove - kroz šalu priča supruga Lepa za Telegraf.rs.

Komšiluk je redovno uz njih. Snežana Ilić je tu prva komšinica, koja Mihajla poznaje još iz školskih dana iz Kučeva gde su se upoznali i nastavili druženje do dana današnjeg.

- Svakodnevno smo zajedno, evo koliko se već pozanjemo iz školskih dana pa smo nastavili druženje i ovde . Vrata do vrata smo , kafa se pije svakodnevno, čak se i šale zbijaju na njegov račun. Uvek je šala , smeh i ko me sretne u Kučevu kada odem a da nezna da Mihajlo ima ovaj problem , nikada ne bi poverovao sudeći po njemu da ga uopšte ima -  naglašava Snežana i podvlači da je Mihajlo živi primer kako treba gledati na život i odnositi se prema životu.

Mihajlo Dodić, ne gubi nadu. Veruje u svoje lekare pre svega, koji su mu omogućili da živi. I veruje da će jednoga dana ipak stići taj najvažniji i dugo isčekivani poziv u životu. Da mu se saopšti da je treutak za transplantaciju, koja će mu omogućiti život potpuno bez straha i bez osvtanja na vreme koje je iza njega .

(Telegraf.rs / Milica Ristić)