Starac sa Peštera školovao je 5 sinova, a onda se jedan razboleo u Beogradu: O ocu heroju pisale i novine

Beograd, 1968, u vremenu kada su se mnoge Sandžaklije suočavale sa teškoćama, postoji priča koja izranja iz Pešterske visoravni, pružajući svetlo inspiracije. Rešid Papić, tada starac od 66 godina, postao je simbol snage i odricanja kroz svoju neumornu borbu da obrazuje svojih pet sinova.

Kada je novinarski list “Student” 1968. godine objavio priču o Rašidu Papiću, starcu sa Pešteri koji školuje pet sinova, malo ko je mogao ostati ravnodušan. Ovaj prikaz života sandžačkog čoveka, koji se iz svog sela spustio u veliki grad da bi se izborio za pravdu za svog sina, više je od priče o roditeljskoj ljubavi. Razlog njegovog putovanja bio je njegov sin Zajnil, apsolvent Farmaceutskog fakulteta, čiji je zdravstveni problem doveo do nenadanih finansijskih zahteva. To je priča o izdržljivosti, snazi, i nadasve, o nevidljivoj borbi koju su sandžački Bošnjaci vodili i danas vode svakodnevno, piše Sandžak danas.

Preporučujemo

Rašidova odiseja u Beogradu, gde se suočava sa birokratskim zidom zbog zdravstvenog računa svog sina, nije samo pitanje finansijske nemogućnosti. To je pitanje dostojanstva, prava na zdravlje i obrazovanje, i univerzalne težnje roditelja da svojoj deci tada pruže bolji život.

“Nisam u mogućnosti da platim. A valjda može nekako i drugačije,” – izjavio je tada Rašid Papić.

Sa računom od 60.000 dinara u rukama, suma koja se činila kao planina teško premostiva, Rešid se obratio predsedniku Zdravstveno-potpornog udruženja. Njegova molba, iskrena i jednostavna, odražavala je dubinu njegove očinske posvećenosti.

Ova priča ne govori samo o finansijskoj borbi jednog oca, već i o njegovoj nepokolebljivoj volji da svojoj deci pruži obrazovanje, uprkos siromaštvu koje je karakterisalo tada stanovnike Pešterske visoravni.

Zajnil, zajedno sa svojim braćom, predstavljao je plod očeve žrtve, dokaz da upornost i vera mogu prevazići i najveće prepreke.

“Takvog starog retko ko ima,” reči su kojima Zajnil opisuje svog oca, odražavajući ponos i zahvalnost koju deli sa svojom braćom.

Priča o Rešidu Papiću nije samo priča o obrazovanju; to je priča o porodičnim vrednostima, zajedništvu i neizmernoj ljubavi koja prevazilazi materijalno. Za Rašida, obrazovanje nije samo sredstvo za bolji život njegovih sinova; to je svetionik koji osvetljava put kroz teškoće. Njegova borba da ih školuje, uprkos teškoćama koje mu je priroda zadala na Pešterskoj visoravni, govorila je o viziji svetlije budućnosti ne samo za njegovu porodicu, već i za celi narod koji je živeo u surovoj lepoti prirode Sandžaka.

“Šestoro nas je u porodici, samo najstariji brat je ostao da radi zemlju, dva sina je iškolovao a nas trojicu sada izvodi na životni put,” reči su Zajnela koje odjekuju ponosom i zahvalnošću.

Ovo nije samo priča o starcu sa Pešteri. Ovo je priča o svima nama. On je primer da se naši stari i u najtežim uslovima pronalazili put, ako postoji volja.

Rašid Papić nije samo heroj svoje porodice. On je heroj tog vremena, simbol borbe koja prevazilazi lično i postaje univerzalna.

(Telegraf.rs)