Moja ćerka treba da ima život kao njene vršnjakinje: Ovo je život osoba sa invaliditetom nakon srednje škole

Šta se dešava sa mladim osobama sa intelektualnim teškoćama, višestrukim smetnjama u razvoju i retkim bolestima nakon završetka obaveznog školovanja, jedno je od pitanja na koje su roditelji i predstavnici udruženja "Evo ruka" odgovorili medijima na današnjoj konferenciji u Beogradu. Konferencija je organizovana povodom završetka projekta koji je sproveden, a koji nosi naziv "Dostojanstvo i podrška za mlade osobe sa invaliditetom – Ja živim i van školske klupe".

Preporučujemo

Cilj je obezbeđivanje pružanja podrške mladim osobama sa invaliditetom i nakon završenog školovanja, jer kako je u uvodnoj reči rekla predsednica Udruženja, Ana Knežević, glavni problem tiče se gubitka podrške nakon završenog srednjeg obrazovanja kada deca i roditelji gube mogućnost ličnog pratioca i dnevnog boravka, a to sa sobom nosi dodatne probleme.

- Oni su završili srednju školu i sada nemaju gde da borave. Dnevni boravci su prepuni, usluge kućnog pratioca su namenjene samo deci u srednjoj školi, usluga pomoć u školi ne postoji uopšte, a usluge za made osobe sa invaliditetom uopšte nisu razvijene. Deca su porasla i sada imaju problem da se uključe u zajednicu, imaju potpuno druge potrebe od onih koje su imala kada su kretala u školu - rekla je predsednica Udruženja "Evo ruka" Ana Knežević.

Ona dodaje da je u klubu Udruženja trenutno osmoro dece koja tri godine čeka uslugu dnevnog boravka, a roditelji su ostali bez podrške, te da u narednom periodu planiraju dobro da se pozabave ovim problemom.

Značaj ličnog pratioca

Dijana Grbović, govorila je na današnjoj konferenciji iz ugla majke negovateljice i članice ženske mreže "Evo ruka" . Njena ćerka ima 20 godina, a Dijana je ispričala kako izgleda njen život, i šta je ono što bi joj značajno pomoglo.

-Od kako je napunila 18 godina nemamo nikakvu podršku, izgubila je ličnog pratioca. Ja sam toliko umorna da na svako pitanje mogu da plačem ili psujem. Ovo stvarno jeste kućni pritvor sa mnom. Poručujem roditeljima da moramo sami da se organizujemo, niko neće doći. Moraju udruženja roditelja i dece da se međusobno povežu i da nastupe prema državi jedinstveno, tražeći uslove - kaže ova majka koja posebno ističe značaj ličnog pratioca za njen život i život njene ćerke.

- Ona je volela kada dođe devojka, ona je odvede u školu i vrati je nazad. Taj trenutak kad se ona jednom vratila iz škole bez mame, ja imam tu sliku koliko je bila srećna. Taj momenat kad ona s nekim drugim ide, pa usput negde svrate. Ona je sa ličnim praticem imala život koji imaju njene vršnjakinje. Makar toliko da neko ima s njom da ode do boravka, da prošetaju, da negde ode bez mame- kaže ova majka.

Jelena Ružić ispred Ženskog udruženja kolubarskog okruga ŽUKO sprovela je analizu "Dostojanstvo i podrška za mlade sa invaliditetom", a samo jedan od rezultata koje je ovo ispitivanje pokazalo je da skoro polovina ispitanika doplaćuje uslugu ličnog pratioca iz svog budžeta. Razlog je nezadovoljstvo iznosom koji pružalac usluga ima, i iz straha da usluge neće biti adekvatno pružane korisniku doplaćuje pružaocu usluga iz svog ličnog budžeta što dodatno opterećuje porodice.

- Radeći na ovom istraživanju ja sam se trudila da pitanje sagledam iz više uglova. Prvenstveno iz ugla rodne komponente, imajući u vidu da najveći broj pružalaca neplaćenih usluga nege upravo čine žene odnosno majke ili bliže srodnice lica o kome se brine. Koliko god postojao pozv za zapošljavanje ličnog pratioca, nema ljudi koji konkurišu za te poslove, tako da zaista mislim da treba da obratimo pažnju da usluge nisu dostune svima, a i onima kojima su dostupne su nisko plaćene. Verovatno ćemo se u bdućnosti suočiti sa tim da neće imati ko adekvatno da pruža usluge - zaključuje Jelena Ružić.

Žene neformalne negovateljice

Tamara Vlaškalin ispred Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS, rekla je da su istraživanja pokazala da su žene najčešće te koje su u ulozi neformalnih negovateljica. One uglavom imaju između 35 i 64 godine i polovina od njih nije zaposlena, a polovina radi li puno radno vreme ili delimično, na različitim ugovorima koji su vrlo često pod znakom pitanja.

- Naš fokus treba da bude na majkama koje ne rade i koje zavise od sebe nažalost. Još jedan podatak koji je jako interesantan u vezi sa ovom rodnom komponentom je da svaki treći roditelj, a najčešće očevi, ne učestvuju u negovanju i brizi dece sa invaliditetom što pokazuje da najveći teret pada na samohrane roditelje i to je poseban vid ranjiosti na koji treba da obatimo pažnju - ističe Tamara Vlaškalin.

Ona dodaje da ove žene nisu prepoznate i nisu vidljive ni u svom komšiluku, a kamoli u celom društvu, te da se to hitno mora promeniti.

Na konferenciji je prikazan emotivan film koji je realizovan tokom ovog projekta, a koji prikazuje život dece sa smetnjama u razvoju nakon okončanja školovanja, sa akcentom na dodatnu podršku koja im je potrebna upravo u tim godinama tranzicije u odraslu osobu.

Film možete pogledati na početku teksta.

(Telegraf.rs)