Snežana u godini izgubila sve: Sada sa ćerkom (11) i bolesnim bratom živi bez vode u kući kroz koju duva vetar

Snežana Pantelić (49) iz Seče Reke kod Kosjerića u samo jednoj godini izgubila je sve. Ostala je bez majke i oca, a onda i bez bivšeg partnera. Ipak, najviše ju je dotukao gubitak mlađeg brata Mihajla, koji je u trenutku pogibije imao samo 30 godina. On joj je bio oslonac i podrška na koju je uvek mogla da računa i ni dan danas ne može da se pomiri sa ovom tragedijom.

Sada, u kući kroz koju huče vetar, živi sama sa ćerkicom Nevenom (11) i starijim bratom koji boluje od Parkinsonove bolesti i epilepsije, a na svu muku ova porodica nema ni gde da se okupa, niti odakle da sipa čašu vode.

Snežana za Telegraf.rs priča da je život u ovoj kući najsuroviji zimi. Po ceo dan vatra u starom šporetu mora da gori, kako bi prostor ugrejala za kupanje svoje ćerke. Svako jutro budi se i pre svitanja, da nju spremi za školu i ode po vodu koju donosi iz bunara.

- Ujutru ustanem u 5 da bih nju probudila, skuvala joj čaj, a u kući mora da bude toplo. Maltene ne gasim vatru, jer se plašim da se ona ne prehladi. Za nju bih dala sve. Kada sve to uradim, uveče donesem drva ispred kuće, naslažem, ako nije jak mraz donesem vodu sa bunara. Kada nju kupam donesem vodu u loncu, ugrejem na šporetu i sona se kupa u kadici. Koliko god zagrejemo kuću njoj je hladno. Ta voda sa bunara koja ide u bazen ako pada kiša ili se topi sneg ne bude čista. Time ne mogu da kupam dete. Onda idem na još dalji bunar i donosim u flašama, kantama... Imam kupatilo, a kao da ga nemam. Njoj je uvek tamo hladno, čak i kada pere zube - pojašnjava nam Snežana.

Nedostatak vode u kući nije jedini Snežanin problem. Prozori su dotrajali, a fazasada nije završena. Kuća nema izolaciju, te svaki hladniji dan donosi nemir ovoj porodici. Na tavanu čak i ne postoji prozor, pa sneg i kiša pronalaze put do plafona njihovih soba. Greju samo kuhinju u kojoj na jednom krevetu spavaju i Nevena i njena majka.

- Nas dve spavamo u kuhinji gde se greje, a brat u drugoj sobi. Imamo još jednu sobu koja nema krevet i ne greje se, a ona bi volela već sada da ima svoj prostor. Najgore je zimi jer kuća nije izgletovana ni iznutra ni spolja. Duva nam kroz prozore, ulazna vrata se ljuljaju, vetar sprečava samo stiropor. Gore su mi golubovi na tavanu, plašim se da ne donesu neku bolest. Crep mi je spao sa gornje i donje strane u jednom redu - nabraja Snežana gledajući u plafon požuteo od vlage.

"Kada sam saznala da je poginuo, nestalo mi je pola srca" 

Najmlađeg brata Snežana je izgubila 2019. godine, a čini se da joj se tada ceo svet okrenuo naglavačke. I dalje se ne miri sa ovom tragedijom, a i dan danas kada čuje zvuk automobila ispred kuće potajno se nada da je Mihajlo stigao sa posla i da je realnost samo ružan san.

- Godine 2018. mi je umrla majka, a 2019. mi je poginuo najmlađi brat, a iste godine i otac. Ostala sam sama sa bolesnim bratom i ćerkom. Kada sam saznala da mi je brat poginuo nestalo je pola mog srca, otišlo sa njim. Bilo mi je teško, ja sam ga gajila, 13 godina sam starija od njega. Taj osećaj je teško opisati rečima. Uvek mi je govorio "ti vodi računa o Neveni, a ja sam tu i uvek ću za tebe biti tu". I dan danas, ja mislim da je on tu, ali ga nema. Kada čujem zvuk kola mislim da ide on. Teško je kad čovek ostane sam. Od pune kuće, ostali smo nas troje. Kada sam shvatila da sve moram ja, bilo mi je užasno teško. Prvih par meseci mi se činilo da sam počela da se predajem, da odustajem od života. Onda sam shvatila da imam Nevenu, za koju moram da se borim - priseća se Snežana kroz suze i jecaje.

Iako joj je pored ćerke od najrođenijih ostao i stariji brat, Snežana je svesna da je njegovo stanje vrlo loše, a prognoze doktora su zabrinjavajuće. Sada više ne sme da ga ostavi samog u kući jer joj je najveći strah da negde ne padne i da se ne desi ono najgore.

- Moj brat ima Parkinsonovu i epilepsiju. To smo saznali još 2014. godine, tada mi je mlađi brat Mihajlo bio živ. Primetili smo jer su počele naglo ruke da mu se tresu, nije mogao sam da jede. Kada sam saznala Mihajlo je bio sa mnom, zgrlio me i rekao da ćemo nas dvoje ćemo biti uz njega. Sve do dana kad je poginuo. Volela bih da mogu da mu pomognem, ali rečeno nam je da verovatno neće ići na bolje. Tu sam da mu dam da jede, da ga nahranim, obrijem. Molim se Bogu samo da ostane na nogama - kaže nam ova žena.

Snežanino zdravstveno stanje takođe nije najbolje, ali ova žena se trudi da zaradi hleb na sve moguće načine. Radi za nadnicu, a bolestan brat prima tuđu negu i pomoć koja često ne pokriva sve terapije koje su mu potrebne. Ipak, Snežana se nada da će jednog dana uspeti svojoj ćerki da ispuni barem jednu želju - da ima svoju sobu.

- Ja idem u nadnicu. Prošle godine sam brala maline. Ni ja se ne osećam zdravstveno najbolje, ali sam morala zbog nje. Mislila sam da ću uspeti negde da je odvedem. Ona sa njenih 11 godina nigde nije bila. Prošle godine je prvi put sela u voz. Uvek me pita da li ćemo mi moći negde da idemo, ali ja ne mogu ni brata da ostavim samog, može da se desi da padne. Takođe, želja joj da ima svoju sobu. Onaj prostor namenjen za nju se ne greje, krevet ne može da se razvuče, nema gde da spava.  On ne može ni sam da odvoji lekove. On prima tuđu negu i pomoć, ali to nije velika cifra i često ne pokrije celu terapiju. Treba živeti, jesti hleb, plaćati račune - pojašnjava Snežana.

"Mama, zašto svi odlaze?" 

Sa problemima ova majka se susreće skoro svakog dana, ipak, Nevena je ta koja joj daje snagu. Iako je tek na početku svog odrastanja, ona je jedno veoma zrelo i razumno dete. Odličan je đak i uvek je tu za svoju majku, a Snežana potvrđuje da pored roditeljskog, sa njom ima i drugarski odnos.

- Na Nevenu sam toliko ponosna da bih dala svoj život za nju da mi neko traži. Ona mi daje snagu, ona mi je sve u životu. Za nju ću sve učini i boriću se da ima srećno detinjstvo. Dobar je đak, sluša me. Posvećena je knjizi. Nas dve smo majka i ćerka, ali smo i drugarice - kaže ona sa osmehom na licu.

Baš zbog toga što sa majkom ima otvoren odnos, Nevena je od malih nogu bila upućena u sva dešavanja u kući. Seća se odlaska svog ujaka, bake i deke, ali i oca. Iako nije bio prisutan u njenom životu, Nevena je kada je čula za njegovu smrt upitala majku jedno bolno pitanje - "Mama, zašto svi odlaze?".

- Bila je jako vezana za Mihajla. Kada je njoj umro otac pitala me je mama zašto svi odlaze, je l neće više niko otići? I mnogo puta me je pitala za Mihajla zašto je ujka morao da ode. Ja joj kažem da nije otišao, da je tu i da je čuva. On je njen anđeo - kaže majka.

Snežana objašnjava da njima ne treba mnogo. Najbitnije je da je Nevena srećna, a detinjstvo bi volela da joj ulepša i da je spasi od svakodnevnog mučenja. Zbog toga, jedina želja ove majke je da uvede vodu u kuću, kako više ne bi morala da donosi kofe i flaše i poliva ćerku u neuslovnom kupatilu.

"Ne plašim se ničega, navikla sam" 

Pored toga što je odličan đak, Nevena je jedno vrlo hrabro i neustrašivo dete. Svakoga dana ona pređe oko 5 kilometara nizbrdo i uzbrdo kako bi stigla u školu. Nekada na tom putu ima i društvo, ali kaže da je najteže zimi kada put potpuno zaledi.

- Ne plašim se sama da idem u školu, navikla sam. Ponekad me otac moje drugarice vozi kolima, a nekad idemo peške. Kada je led, kad se ide nizbrdo može lako da se padne. Prošle godine mi se mnogo puta desilo da padnem. Ponekad kucam drugu na vrata da me pusti i tu ga čekam, da se ne smrznem - priča nam Nevena ne skidajući osmeh sa lica.

Već sada, kaže, zna šta bi volela da bude kad poraste, ali kroz šalu nam objašnjava da već nekoliko puta menjala profesiju.

- Najduže sam htela da budem doktor jer je velika plata i mislila sam da sam dovoljno pametna. Ipak, mnogo mi se sviđa engleski, pa želim da budem nastavnica engleskog - kaže nam devojčica kroz smeh.

Mami pomaže oko svega, a rada je da obavlja još više kućnih poslova, iako joj, kako kaže, majka ne dozvoljava previše da se "petlja" oko kuhinje kako se ne bi povredila u malom prostoru.

S obzirom na to da nikada nije putovala, Nevena bi volela da poseti jedno posebno mesto. Iako u njenoj glavi to mesto nema ime, zasigurno ima - konje.

- Volela bih da posetim neko mesto koje ima konje, jer ih mnogo volim. Jedina želja pored toga je da imam svoju sobu. Takođe, volela bih da nađem način da mi u kupatilu bude toplije - zaključuje ova devojčica.

(Telegraf.rs)