Deda Milić iz Prijepolja veran starom kamionu: I dalje vozi, čita bez naočara i nema nijednu saobraćajnu kaznu

Dok se mladi utrkuju ko će kupiti novije i modernije vozilo, Milić Pušica (84) iz prijepoljskog sela Raišnjevo decenijama je veran starom FAP-om kamionu. Bio je profesionalni vozač, pa je na točkovima proveo više vremena nego na nogama a njegov vozački staž polako se približava sedmoj deceniji.

- U vojsci sam bio vozač, u preduzećima u kojima sam radio takođe. Vozio sam autobus deset godina, vozio sam radnike od Budve do Ulcinja. Čitavu Jugoslaviju obišao sam na točkovima. Kasnije sam kupio kamion i počeo samostalno da privređujem. Veran sam samo FAP-om kamionu, to je za mene najbolje vozilo ikada iako je proizvedn davne 1975. godine - kaže za RINU Milić.

Preporučujemo

Tokom staža dugog skoro sedamdeset godina Milić nikada nije dobio nijednu saobraćajnu kaznu, odgovoran je i tačan, pa ga i danas ljudi zovu da im nešto preveze svojim FAP-om.

- Mahom vozim drva po šumi, nekad bude i neka tura i po gradu. Volim rad sa ljudima, trudim se da budem tačan i da ispoštujem svaki dogovor. Taj rad me održava, hvala Bogu, nikavih zdravstvenih problema nemam, još uvek čitam bez naočara. Vozačku dozvolu mi produžava nadležna Komisija, po godinu ili dve, pa do kad bude moglo. Uvek sam u nekom pokretu, kad je lepo vreme do grada često idem i biciklom - kaže ovaj vitalni deda iz opštine na Limu.

Prijepoljem trenutno krstari samo nekoliko FAP kamiona, a deda Milić se tokom praznika potrudio da njegov ljubimac bude i adekevatno okićen, pa je bio prava atrakcija koju su svi rado želeli da vide na ulicama. Mnoge je to vratilo u neka prošla vemena, kada je Fabrika automobila iz Priboja bila gigant.

- Prema mom kamionu odnosim se kao prema članu porodice, nema potreba da kupujem neki veći. Sa ovim mojim mogu svuda da prođem. Nekad se i zaglavim, ali lopatu i krampu uvek imam sa sobom. Nije zahtevan za održavanje, pa dosta toga mogu i sam da sredim - priča ovaj iskusni vozač.

Milić je jedan od onih najboljih primera, da su godine samo broj na papiru, a da je stanje duha najvažnije. Ponosno ističe da su njegova najveća sreća unuci i praunuci i da ih sve savetuje da je rad stvorio i održao čoveka.

(Telegraf.rs)