Pogledajte kako se mazi preslatko prase Gara iz Negbine: Jedini preživeo od njih devetoro, izgubio čak i mamu

Sudbina prasenceta kod Nove Varoši, o kojoj je Telegraf prvi pisao, mnoge je raznežila. Prase Gara, prozvano tako zbog svoje crne boje, jedino je preživelo tešku bolest. Devetoro ostalih prasića nije dugo uzdržalo, a uginula je i mama krmača.

Preporučujemo

Domaćin Grujica Ilić, drvoseča iz Negbine kod Nove Varoši, je usled ove teške situacije sklopio veliko, neverovatno prijateljstvo s prasetom, koje je zbog crne boje prozvao Gara.

Podsetimo, protekle jeseni domaćin je ostavio da gaji "sprasnu" krmaču, nadajući se da se oprasi u novembru, pa da pred Novu godinu i Božićne praznike proda neko prase, da "unovči" trud i rad i otkine neki dinar u zimsko doba kada nema posla u šumi, ali ipak, sve je bilo drugačije.

- Čim se krmača oprasila razbolelo se petoro prasadi, lečio ih veterinar, ali nije bilo spasa. Zatim se razbolela i krmača, pa je i ona uginula, pa mi je tada ostalo još pet siročića. Borio sam se sa njima, hranio ih, ali ista bolest je zakačila i njih, pa je četvoro ubrzo završilo. Na kraju je ostala samo ona, moja Gara, koja je jedina od svih prasića bila crne boje - počinje priču Grujica.

Nakon nekoliko dana u vreme večernjeg namirivanja primetio je da se razbolela i ona... Zbog celokupne situacije, digao je ruke, verovao je da će i ona uginuti, pa je nije ni lečio, već je samo umotao u svoju radnu bluzu, koju oblači kada ide u šumu, i ostavio pored štale, pa šta joj Bog da. Ujutru kada se probudio nije je bilo.

- Kada sam otišao ujutru u štalu da namirim ostalu stoku, prvo sam pogledao mesto gde sam ostavio prase, ali ga nije bilo, dok je bluza stajala na istom mestu. Pretpostavio sam da ga je pojela divljač tokom noći, jer se i onako u blizini mog domaćinstva nalazi trnjak i šuma, pa divljih zveri ima na pretek - objašnjava domaćin.

Nakon čitave situacije usledio je preokret, Grujica je zaključio da nema sreće u gajenju prasića, pa je sam sebi rekao da više nikad neće gajiti sprasne krmače, već samo po nekog vepra, koliko mu treba za kućne potrebe i već, kao što je tradicija, da bar založi vatru u sušaru.

Posle 13 dana prase se vratilo

Dok je sa komšijom sedeo u kući tokom prohladne decembarske noći, Grujica je u jednom trenutku začuo njisku svinje oko štale, pa ga je to začudilo, jer nije imao nijednu svinju u oboru. Odmah se uputio tamo i pred vratima ugledao prase, ono isto od kog se oprostio pre 13 dana.

- Nisam verovao šta vidim. Bilo je baš iznemoglo, mršavo, što se kaže u našem narodu, samo koža i kosti. Odmah sam ga nahranio i zatvorio u toplu štalu - priča Grujo.

Sada se Gara oporavila, preživela bolest od koje joj su uginule majka, braća i sestre, a sad joj je najbolji i jedini prijatelj njen domaćin Grujica. Uživa u njegovom dvorištu, nije zatvorena, pitoma je i voli da se igra.

- Ona mi je baš kao kućni ljubimac, puštena je, ponekad i izađe iz dvorišta, ali ne ide nigde daleko, komšije su se navikle na nju, pa se nikog ne plaši.

Nije se uplašila ni naše reporterske ekipe, već se pred kamerom umiljato igrala sa domaćinom, trčala za automobilom, penjala na stepenice... I prekršiće Grujica onaj svoj stav, što reče, da neće gajiti sprasne krmače, ipak hoće, jer kako kaže, Garu će gajiti do njenog sudnjeg dana, neće je klati, već će ona živeti dok prirodno ne ugine.

Pa, iako je sve prošlo, domaćin se još uvek pita - kako je ona opšte preživela? Prohladne su decembarske noći pod Murtenicom, šume pune zverinja, a ona nejaka i bolesna, ali ipak hrabrog srca.

(Telegraf.rs/B. Ilić)