Marinko (85) sedi i štrika, um oštar, jezik bez dlake: "A šta da radim, da gledam TV? Mrzim lijena čovjeka!"

"Ja mrzim lijena čovjeka", govorio je odsečno i zabadao iglu u vunu. Deka Marinko Maksimović ima 85 godina ima neobičan hobi, on štrika!

"Uveče, šta ću da radim, da buljim u teveizor? Je*ote televizor, ona se razgaćila tamo, puu... ***", ispalio je Marinko i zaćutao.

Pogledao je u čarapu, odnosno "zepu", kako je naziva i lagano nastavio svoj posao.

"Ja uzmem tako, što bi rekao Lala, štrikadem".

Marinko nije Lala, rodom je iz Republike Srpske, ali se nastanio u Sremu, pod Fruškom Gorom u selu Rakovac. Sve što je postigao, kaže, uradio je svojim rukama. I sada mu rad nedostaje...

"Mogu dnevno dvije smlatiti... eto. Gore ih ima još toliko", pokazuje nam na gomilu, ukupno oko 200 primeraka čarapa sa raznim šarama, sve majstorski odrađene.

Pa, kako je to naučio? Pokazuje na glavu, kao da smo ga pitali kakvu glupost!

"Što, pa lako, vidim kako ti što štrikaš, ako sam zaintersoban i ja ću naučiti, ako nisam možeš mi pričat' kol'ko hoćeš!", kazuje Marinko.

Treba razumeti iz kakve je sredine potekao Marinko. Štrikanje nije uobičajen hobi za dečake, ali vaspitanje koje je dobio podrazumevalo je da nema džabalebarenja. Kao čoban, provodio je vreme u šumama i gorama, sladio se trešnjama, a dok su ovce i goveda pasla, nije gubio vreme. Zadene dva klupka vunice za pojas i - štrika.

"Pa, nisam ja sam bio, bilo je i čobana i čobanica. Ja znam sta pitaš, je l' bila koja čobanica? Jes' bolan kako nije!"

Ispričao nam je i jednu momačku dogodovštinu. Takve trenutke, sigurno, niko od mladih generacija nije doživeo.

"Jedna, sad je tu u Novom Sadu šila je košulju. Kiša je bila, nas troje pod kišobranom, brat od strica, ja i ona, a ovce tamo pasu... 'Daj to malo', a ona me upita 'Ti znaš'? Ja kažem 'Znam, 'oćeš da prozrnjkam ili onako ravno?'. Ona se začudila kako ja znam sve to, i sašijem joj rukav. Ona je bila devojka, a ja momčić. Sve je to tako bilo i prošlo", priča nam Marinko.

Ali, ali... u pozadino se već začuo glas njegove supruge koja nam je spremala kafu. "Gde ste je upoznali?", upitali smo ga.

"Ah", rekao je ozbiljnog lica, "Nisam ja nju, već ona mene. Ja, bolan, zalijepila se k'o trn za ovcu, da je imala pameti ne bi se ni zalijepila", priča deka

Ali, ponosan je. Ima tri ćerke, dva unuka, od znoja podignutu kuću, pamti svog "stojadina" kog je terao 44 godine po Fruškoj gori i Novom Sadu... Čim zaćuti znajte da će se slatko našaliti, ali kod njega se zna i šta je red, tad ume da stisne šaku.

Kod njega se zna šta je red, rad i disciplina. Upitali smo ga da li se neko začudi kad ga vidi?

"Ima!", veli, "Ima koji nije nikad ni vidio ovo, je*ote to, kaže, baci to!"

I, šta on kaže?

"Oteram ga! Oteram ga tamo đe mu je mjesto", priča Marinko.

Kad smo spomenuli njegovog unuka Jovana, usna mu se pomakla. "Evo, ove male, to sam njemu štrikao", pokazuje nam na zepe.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Jovan Kojadinović (@kojadinovic_j)

Jovan se na instagramu pohvalio dedinim umećem, ali sam još nije naučio da lepo provuče vunu kroz iglu.

"Ja sam njemu rekao, samo da završi školu, eto, to je najvažnije".

Najteža je g*zica

Zepe koje su pred nama nisu dovršene, one sa "g*zicama" su, kaže, na spratu.

"Kraj je najteži za rad, to je g*zica. To nije rođeno ime, to je nadimak, al' ga se ne stidi".

(Telegraf.rs)