Majka je trebalo da me abortira: Direktor ustanove koja operiše najviše srca kaže da im niko neće biti ravan

U 2023. godini oborili smo mnoge rekorde, i pored toga što smo nadmašili druge, nadmašili smo i sami sebe. Naš najistaknutiji aritmolog koji radi malo kod nas a malo u Nemačkoj kaže da nam u 2024. niko neće biti ravan, i ja mu to apsolutno veruje. Institut Dedinje sam 1978. zatekao kao malu montažnu baraku, a sada imamo i Dedinje 2, aove godine nas očekuje i rekonstrukcija Dedinja 1, da sobe kao u kasarni... Ovim rečima u novogodišnjem intervjuu govori prof. dr Milovan Bojić, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje koja, kako ističe, operiše najviše srca od svih ustanova u Srbiji.

Profesor Bojić u nikad ponosnijem i iskrenijem intervjuu kaže i da će se Dedinje" i prostorno proširiti. Otkriva nam da su pre nekolio dana potpisali ugovor za BIO4 kampus, da kao jedina zdravstvena ustanova budu njegovi stanari. Napominje da je "Dedinje" ustanova u koju su naviše dolazi a najmanje odlazi, pa i i oni koji odu brzo im se vraćaju.

Otkriva nam da je trebalo da bude abortiran, da je slučajno pretekao a da je to saznao iz telegrama koji je dobio kada je postao doktor nauka. Podseća kako da sačuvamo srce i kardiovaskularni sistem, i otkriva da je njegova šifra za zdravlje to što ne mrzi. Kaže da je mržnja opaka bolest koja najpre pojede onoga ko je emituje.

 

• Po čemu ćete pamtiti 2023. godinu?

Mislim da je 2023. godina, godina koju zaista trebamo zapamtiti po rezultatima koje smo postigli. Ja sam ponosan na svakog zaposlenog radnika Instituta, u svim sferama i segmentima, delatnostima, organizacionim jedinicama. Ponoviću da smo mi rekorderi. Teško je osvojiti prvo mesto, još teže ga je zadržati, a mi ne samo da smo zadržavali postojeće pozicije, nego smo ih unapređivali.

Ipak, nekoliko je stvari koje su nezaobilazne kada je u pitanju 2023. godina. Pre svega to je jedno impozantno obeležavanje 45 godina života i rada Instituta, na kojem je bio prisutan ceo državni vrh i svi medicinski autoriteti zemlje i iz regiona. Najvažnija stvar za nas je čvrsto obećanje predsednika Republike da ćemo "Dedinje 1" rekonstruisati, i da će rekonstrukcija početi 2024. godine. Mi imamo apsolutno poverenje u reč predsednika i željno čekamo da se što pre rekonstrukcija započne. Imamo i nekoliko najava da ćemo se prostorno proširiti, aočekujemo da to bude u susedstvu, i da se to desi pre nego što započne rekonstrukcija, kako bi Institut u ovako pojačanom obimu posla, jer je neverovatno tražnje pacijenata za nama, mogao da funkcioniše. Jer, zgrada Dedinja 1 će se rekonstruisati celokupna, a to je 55 do 60 odsto ukupnih kapaciteta instituta "Dedinje". Tako da je rezervni prostor, prostor koji će kasnije ostati Institutu, je neki neophodni funkcionalni i organizacioni bajpas da bi uopšte mogli da izdržimo.

Mogao bih da kažem da smo imali zadivljujućih uspeha. Pomenuću, pre svega, našu elektrofiziologiju, organizacionu jedinicu koja se bavi lečenjem poremećaja srčanog ritma. Uradili smo 16 ablacija, krioablacija, atrijalne fibrilacije i nema nijedne zdravstvene ustanove u Evropi koja je u jednom danu uspela da postavi takav rekord. Smanjili smo liste čekanja za ove intervencije i pacijenti sada imaju nadu i znaju da će uskoro biti pozvani. Tu službu smo postavili gotovo od kolena čučećeg položaja u jedan uspravan i dostojanstven nivo po svim pravilima medicinske struke i nauke.  Napravili smo fenomenalne mlade doktore, neki su već završili a neki završavaju specijalizaciju ili subpsecijalizaciju, akademske doktorske studije i mi smo sada u poziciji, kako mi je rekao doktor Vukajlović, naš najistaknutiji doktor aritmolog koji radi malo kod nas a malo u Nemačkoj, da od iduće godine niko nam neće biti ravan, i ja mu to apsolutno verujem.

Postigli smo velike rezultate i u kardiohirurgiji, minimalnim rezovima i operacijama koje smo izvodili jedini u regionu. To je odsek za lečenje terminalne srčane slabosti, to su rekordi koji su postignuti po broju ugrađenih veštačkih srca, zlatnog mosta ka transplantaciji srca. Jednom rečju u svakom segmentu života i rada Instituta. Brojke koje smo ostvarili imaju apsolutno smisla so bzirom na to da smo mi narod koji najviše oboleva i umire od bolesti srca i krvnih sudova, i da se Srbija godinama ili decenijama unazad nalazi u samom vrhu ili deli prvo, drugo ili treće mesto po umiranju i obolevanju od srca i krvnih sudova.

Želeo bih da isteknem i prodor Instituta kao naučne ustanove.  Postali smo toliko prepoznaljivi po kadru koji imamo. Sigurno smo obezbedili mesto u budućoj deonici nauke, ne samo u Srbiji nego u internacionalnim okvirima, koji će znatno prihodovati Institutu i biti jedan od oslonaca života i rada ove ustanove. Pamtićemo ovu godinu i najpre po tome što sam pre neki dan potpisao ugovor za BIO4 kampus, da kao jedina zdravstvena ustanova budemo stanari tog kampusa,  to je najbolji potez koji se desio u istoriji Srbije u oblasti nauke. Pamtićemo i po poseti naboljoj kardiovaskularnoj klinici na svetu - Klivlend u Americi, gde je naša delegacija dočekana na navećem nivou i izuzetno su zainteresovani za saradnju sa nama. Klivlend klinika jeste veća i bolja od nas, ali kada su ih pitali kakvi su naši rezultati, i brojke rekli su nam: "Vi ste na nivou Mejo klinike, a Mejo je najveća na svetu". Pamtićemo i po tome što smo imali fantastičnu posetu Sandonatu klinici u Milanu. Pamtiću je i po poseti Georges Pompidou bolnici u Parizu.

Videli ste kakve smo rezultate postigli u TAVI metodi. Hoću da kažem da ćemo pamtiti ovu godinu što je čovek koji je osmislio i prvi izveo TAVI proceduru u svetu, profesor Alan Kribije došao na proslavu 45. godišnjice Instituta i javno je kazao da je impresioniran vrednostima ove kuće koja je najbolje imala krivulju učenja u implementaciji TAVI valvule. Da smo mi evropski i svetski rekorderi u tome i da je on voljan da da svoje ime glavnom evropskom simpozijumu koji će se zvati Kribije TAVI simpozijum Dedinje, i koji će se uvek održavati na Dedinju. Ima li veće ili bolje počasti nego kada vam otac takve metode lično dođe i kaže na vašem najzvaničnijem skupu: "Ovo imate od mene i dok sam živ u tome ću učestvovati." Ne bih da preskočim ni Centar za hirurgiju aorte,  naš Centar za telemetriju koji je nekada učio od Sofije a danas Sofija dolazi kod nas, ali i Centar za magnetnu rezonacu... Pamtićemo ovu godinu i po tome što smo ustanova u koju su naviše dolazi a najmanje odlazi, pa i i oni koji odu brzo nam se vraćaju.

 Ja sam sticajem okolnosti u ovoj ustanovi u fazi njenih najistorijskih delova. Ja ne kažem da sam ja za to nešto poseban, ali u nekom mom vremenu je ova kuća se i širila i gradila i postizala najveće uspehe i dalje se proširuje. U tom vremenu su nastali prve ozbiljne transplantacije jetre, srca, pacijenti nam i dan danas žive i ono što smo očekivali da uradimo 2023. nije nam se desilo ali smo makar uspeli da vratimo transplantacioni program na Institut, i očekujemo možda sad odmah posle Nove godine i prvu transplantaciju srca da posle dugo vremena uradimo.

• Kod vas dolaze i stručnjaci iz drugih ustanova u Srbiji.

Mi smatramo da je na zadatak je da edukujemo druge. Ali, Institut Dedinje je mesto koje je veliki izazov. Za mlde lekare nisu svi najbolji samo na fakultetu. Mnogo kvalitetnih, sjajnih doktora danas radi širom Srbije. Moramo da vodimo račune da primimo najbolje ovde, jer nerado kažu ako ne dođu ovde da će otići na Nemačku ili Maltu.

"Dedinje" je najopetrećenije. Najveći broj pacijenata želi da se leči ovde, i da imamo još ovliko kapaciteta bili bismo apsolutno puni. Zato kukamo da se renovira što pre zgrada koje je stara 45 godina. Liftovi nemaju rezervnih delova. Ministarstvo zdravla nam je kupilo lift koji moramo da moniramo. Sobe na vaskularnoj su nam kao kasarne sa 12, 15 kreveta to hitno treba renovirati i proširiti se. 

• Zašto Srbe muči srce?

To je neka faktura našeg živpta i odnosa prema nama samima. Mi smo neretko nacija koja je podeljena, koja živi ili u zabludi ili od zablude. Tako je i sa zdravljem. Prvu polovinu mi se ubismo da uništimo zdravlje, a drugu da ga popravimo i to onda kada nam je ozbiljno narušeno, nepopravljivo, otišlo. Stil našeg života i nadanja da se to neće nama desiti, nama ispostavlja fakture po brojkama koje sam rekao. Po zvaničnom populacionom registru Instituta "Batuta" 2019. godine je umiralo 149 ljudi dnevno od bolesti srca i krvnih sudova, 6 unutar prvog sata. Ne trebaju nama nikakvi drugi ratovi.

Mi ne jedemo, nego žderemo. Ždranje plus nekretanje jednako je tragedija. Onda se nažderemo, pa zaspismo. Mi ne pušimo, nego se iznapijamo i napušimo. To su tragične posledice po naše zdravlje. Mi se ne ne kontrolišemo već samo odlazimo kad moramo. I hipoteku koju nosimo da nam je neko umro u porodici od bolesti srca i krvnih sudova, prenebregavamo. Naša masnoća, gojaznost, stresovi u kojim živimo. Mnogo smo prošli -  sankcije, bombardovanja, ratove, imali da nas nešto nije zateklo? Velike ekonomske krize, male ekonomske krize, razne zarazne bolesti, epidemije. Sve to na nas pada, a mi ko gorda biljka na nezgodnom mestu trpimo i onda reagujemo time kako reagujemo.

Uzmite samo pušenje. Obično se mi zaluđujemo time, pa  kažemo,  sad će to biti karcinom pluća. Neće samo karcinom pluća, prvo će da vam to zakrče krvni sudovi, da vam skrati vek te endotelne ćelije koja pokriva unutrašnji zid krvnog suda. Znate kako, naša površina krvnih sudova ukupna je negde oko 400 kvadratnih metara. Kad bi sljuštili sa unutrašnje strane taj endotel, taj najveći endokrini metabolički organ ljudskog organizma, koji ima 2 do 2,5 kilograma, onda bi shvatili da taj endotel proizvodi te vazoaktivne materije, jedne koje šire krvene sudove i druge koje ih skupljaju. I u toj dialektičkom jedinstvu suprotnosti dejstva jednog i drugih leži ta fiziološka i homeostatska harmonija, sistemske plućne cirkulacije, leži osnova života. Duvan, tu našu endotelnu ćeliju, čiji je normalni vek do 30 dana, skrati na 20 i nešto. Pasivno, na koji dan, malo duže živiš, znači mi se ubijamo samo kroz to.

Alkohol dovodi do dilatativne kardiomiopatije. Hipertenzija koja je predominantna, dijabetes... Netedko mi smršamo i ne znamo šta nam se desilo. I, onda  kažu, vidite ovaj mrša, dok nije počeo da nosi flašu vode i da pije, uzmete, nađete 20 glikemiju i onda krećete da idete. A sve te komplikacije, svega toga na krvnim sudovima mi na Dedinju svakog dana vidimo i svakog dana rešavamo ljudske sudbine. Po 40, po 50 nekada. Što koronarografija, što dilatacija stavljanja stentova u krvene sudove, što vaskularnih, što kardiohirurških operacija. I mi, mi smatramo da je prevencija glavna stvar koju treba i na kojoj treba da radimo. Zdravstveno vaspitni rad sa našim narodom i zato naš Centar za prevenciju danas funkcioniše po principu što ima Centar za hipertenziju, ali što ostale stvari takođe regulišemo unutar njega, od endokrinoloških poremećaja, rešavanja masnoća, fizičkog kretanja ili nekretanja, načina fizičkog vežbanja, pa sve do stresova koje nas opterećuju i sindroma slomljenog srca sa ljubavnim jadima. Kaže se da se te posebne emocije nalaze negde u dnu srca. Mislimo da ovo što mi radimo je jedna velika misija i mi vraćamo te ljude, znači porodici, državi, ekonomiji, odbrani zemlje, ali boljom prevencijom. Ne dovodimo ih u poziciju da se mi njima najviše bavimo, nego da sami okrenemo tu spiralu u drugom pravcu i da na te načine sigurno manje oboljevamo i mi da imamo manje posla. Nikada nije previše rada na prevenciji, pogotovo u kardiovaksularnim bolestima.

• Kako vi kanališete stres?

Ljudski život je nešto između naših stremljenja, nadanja, naših postignutih rezultata. Ja sam čovek koji je u predodređenesti života, imao nekakvu misiju. Ta misija me uvek pratila kroz život. Tek kada sam postao doktor nauka shvatio sam da sam se slučakno rodio. I, to kada sam dobio jedan telegram, doktor mi je napisao: "Da se ja ne napih tu noć, ti ne bi bio danas to što jesi". Ja sam mislio da taj doktor pije, i bacio sam taj telegram čestitke. Roditelji su mi rekli da pročitam ponovo, a zatim i da je to istina.

• Kako?

Rekli su mi: "Mi smo hteli da ti budeš abortiran, imali smo dvoje dece, siromašni..." Doktor je pregledao neku ženu zapio se tamo dok je plaćao uslugu, moja majka primila anesteziju, došla sa sela... Anestezija isparila, ona se vratila, on se napio i ja sam slučajno pretekao. 

Ja sam mogao kao dete, koje je otišlo od kuće, da budem i narkoman, loš student. Imao sam neku bolesnu disciplinu, ne da bolesno uspem, nego da više znam. Više spoznam šta ja hoću i šta treba da postanem. Ako sam nešto naumio da izvedem nema bolestan put, nego da ima neke stepenice, da on ne počiva na sebičnosti, da on počiva na uključivanju drugih, na nekom zajedničkom uspehu. Zato se i kao đak, a bio sam najbolji, nikada nisam libio da pomognem drugom. Da mu napišme, da mu se sklonim da on prepiše, kad su bežali iz škole i ja sam bežao iako sam bio nabolji đak. Na svim takmičenjima sam osvajao sva moguća prva mesta. Ali ja sam smatrao da to ništa ne znači, da se ne razlikujem od drugih, tako sam na taj način, verovatno sebe na početku sačuvao da me ne proguta ambicija i da me ne proguta želja za uspehom.

Ja nikada nisa formirao neprijateljstva , uvek su ga stvarala moji uspesi. Nekako sam i to naučio.

A, kako sam ja zdrav i šta je moja šifra za zdravlje? Ne mrzim, to je moja najveća moguća karakteristika i apsolutno ne mrzim. Mržnja je opaka bolest koja najpre pojede onoga ko je emituje. Nemam ljubomoru, nemam sujetu i nemam mržnju, iako sam predmet svega toga samo zbog uspeha. Hoću da pomognem ljudima, hoću da ih saslušam, hoću sve da uradim. Ja u svom životu nikada nisam uzeo kovertu od pacijenata, niti sam se obogatio na tuđoj muci i nevolji. Nikada i to svi znaju koji rade. Ako sam predmet mržnje ja žalim one koji me mrze, ali sa njima maksimalno sarađujem u dobročinstvu. Nećete verovati, da su sa mnom ovde radile kolege koje nikada nisam smenio a koje su mi pisale krivičnu prijavu za doživotnu robiju. Znači, imati želudac da razumete i druge, razvijati u sebi neku čudesnu filozofiju bune i mirenja, sposobnost da razumete druge kada to i ne zaslužuju, to je šifra za zdrav život. I ja se na to ponosim.

Šifra za zdrav život mi je radna disciplina.  Ja ustajem pre tri. Standardni moj ritual je, ja sam ovde pre četiri, ja ovde standardno moj ritual koji je decenijama unazad, Cune Gojković, s njim sam se prijateljio i kad sam bio potpredsednik Vlade organizovao sam onaj koncert  Cunetu. Pustim pesmu: "Zašto svićeš tako rano", gledam kako se Beograd budi i onda ja ustajem da radim. Najvažnije je da u toj svojoj radnoj energiji ne mobingujem druge i ne teram druge, ali nekako da rasporedim to svoje vreme, da mogu da stignem, da pogledam.

Nosi me energija prema pacijentima i obilazak pacijenata i u viziti i slučajno. Ja sam možda jedan od retkih direktora koji prolazi kroz svoju ambulantu i pita koliko dugo čekate, da li ste zadovoljni brigom, negom, pažnjom, odnosom. I kad dođem ovde, prva stvar koju ja čitam su zamerke mojih pacijenata kojih ima i pisma. I, onda se zaboravim, naravno, pošto svi moji tu iz kabineta dolaze prate me, ja ih razumem pa oni uveče malo, popodne malo odspavaju, naravno ja ne. I ja kad to čitam, ja odmah zovem sekretaricu i kažem zovite mi tog pacijenta. Pacijent recimo iz Niša, pa mu nešto nije bilo pravo, i ona zove negde oko četiri sata ujutro, kaže molim vas zove vas direktor, on se budi, zeva, kaže kakav crni Bojić, vi mene zezate, šta je to? Ne, nego se ja zaboravim, kao oni iz rijalitija jer ja to u svojoj energiji odmah tražim. Šaljem kola po njih, viđam se sa njima, dirljivi su ti putevi kako ja sa njima komuniciram i kako mi svega toga, sve naučimo.

Kako ljude razumemo u njihovoj emociji, patnji, nevolji, kako se prema tome postavljamo. I mislim da je najveća satisfakcija i uslov za zdravlje to kada vam priznaju oni kojima ste okrenuti, zbog kojih postojite, jer pacijent je svetinja, zbog kojih postoji naša profesija, i mi brigom za njega potvrđujemo da smo profesiju pravilno odabrali i da ćemo je stalno unapređivati.

Kad sam bio prvi put direktor u prošlom veku, na Dedinju je  svuda po zidovima pisalo: "Ako nemate vezu, ja sam vam veza". Ili, ako neko traži novac, deli sa mnom. Moramo da shvatamo da bez pacijenta nema smisla naš život i rad ovde. Evo sad imamo suvu nauku, ali ona ima svoju praktičnu temeljnost i uvezanost opet koja je okrenuta za bolesnika.

Zato mislim da je šifra pravilnog života to što kod mene, ona je utemeljila pre svega tu radnu energiju i misiju u kojoj ste posvećeni. I ja sam živ čovek od krvi i mesa i ja bih voleo da sednem, da popijem čašu vina, da poslušam neku pesmu. Sve to može, ali ne može alkohol. Ne može, zato što za ovaj posao ovde, za ovu energiju, treba bistar mozak i velika koncentracija. Ja na svom radnom mestu svakoga dana moram da smestim jednog slona u bokal, kako ja to volim da kažem. Hiljadu intervencija, hitnih, urgentnih prevoda sa svih klinika iz Srbije, pa nekada i regiona. Ja danas iz Dubaja. a sa druge strane da ne oštetimo one koji čekaju svoj red. Pa, to je dovoljno da nikada nemate mira. Moj telefon nikada nisam isključio. Dedinje je nacionalna institucija, i mene mora da dobiju svi neprikosnoveni autoruteti u državnoj hijerahiji vlasti. Ali da me dobiju i moje kolege, da im pomognem u datom momentu, da pošaljemo ekipu, da spasavamo svaki dan što možemo da spasemo od ljudskih života. I, ja zato nereteko dođem ovde i pre 4 ili budem u 8, pa u 9, pa kad odem kući da se istuširam, i mislim da ću malo da se odmorim i pročitam nešto, opet me neko zove da moram doći ovde. Ali to ste tražili.

Ja sam nekako ovde na ovom Dedinju i ponosan što sam deo tog projekta. Ja sam ga zatekao kao malu montažnu baraku pravljenu 1978 godine. 1992. kad sam kao mlad lekar došao za direktora video sam da je ona nedovoljna, probao sam da ga prošrim, podneli elaborate kod svih vlasti ove države, i nisu nas razumeli. Mi smo Dedinje 1 napravili bez građevinske dozvole. Jedva sam glavu svoju sačuvao na ramenima. Ja sam čovek koji je ta Bojićeva bespravana gradnja spasila 150.000 ljudskih života. I u 90-im godinama kada je sve padalo od ekonomskih sankcija, Dedinje je na šinama spasilo ogromne ljudske živote i tada je iskopana rupa za Dedinje 2 i zvali su je Bojićeva rupa. Ona me je dočekala. Projekat ovakvog razvoja Instituta je nicao u mojoj glavi, ja sam ponosam na moje saradnike da smo ga izgurali, do ove granice da je on prepoznatljiv. Danas kada ja odem da posetim neku stranu kliniku iz kardiovaskularne medicine onda je pitanje da li smo to zaslužili da se slika Dedinja i vaša pojave na njihovim ekranima, da se pojave cifre, brojke i zato se ja ponosim mojim lekarima i medicinskim sestrama. Svima koji smo ovo postigli, i koji ćemo i u budućnosti o razvijati.

(Telegraf.rs)