Iz kreveta se čuje vrisak "deteta" od 22 godine: Boluje od cerebralne paralize, ne znamo kad je gladna

Kuća porodice Nikolić u selu Stubal, udaljenom od Vladičinog Hana dvanaestak kilometara, jedna je od lepših u selu sa asfaltiranim ulicama i sređenom infrastrukturom, ali u toj dvospratnici, sa novom fasadom, odvija se život pun tuge, objavila je Jugmedia.

I ta tuga traje bezmalo 22 godine, odnosno, od momenta kada je njihovoj ćerki, drugom detetu u porodici, još kao šestomesečnoj bebi uspostavljena dijagnoza – teži oblik cerebralne paralize.

Preporučujemo

Pri vrhu ulice čeka dvadesečtvorogodišnji sin Marije i Saše Nikolića – Nemanja. Iz kuće izlaze njegovi roditelji. Otac Saša teško hoda. Invalid je u penziji sa 48 godina. Za razliku od njega, Marija je vedra i nasmejana, kao i Nemanja.

Još iz hodnika se čuje čudan glas, više, vrisak. Na krevetu je dete, ograđeno jastucima. To dete, ima 22 godine. I ona, zapravo njena bolest, je izvor tuge koja se, uprkos prividnom smešku majke, oseća u svakom kutku u svakom udahu i izdahu roditelja.

"Bio sam srećan mladić, imućan, otac je radio u Francuskoj. Kada sam se oženio mnogo mlađom devojkom, bio sam ponosan. Kada nam se rodio sin niko od mene srećniji. Otac nam je napravio veliku kuću jer smo planirali veliku porodicu. Selo Stubal je jedno od najlepših u hanskom kraju. Blizu je varoš i nemaš utisak da živiš na nekom zabačenom mestu“, započinje domaćin prču o njihovim životima i usudu.

Kada je imala 6 meseci, otkriveno da boluje od paralize

Marija je ponovo ostala trudna, a trudnoća se odvijala u najboljem redu, kao i porođaj. Međutim, već posle šest meseci otkrili su da beba boljue od cerebralne paralize.

„U početku nismo ni znali šta je to, samo smo primećivali da naša beba nije kao druge. U početku smo mislili da ima leka. Prestali smo da sređujemo kuću, pa sve što smo imali davali na njeno lečenje. Ubrzo su mi umrli roditelji. I ja sam, verovatno od stresova, počeo da poboljevam. Otišao sam na kraju u inavlidsku penziju“, nastvalja Saša Nikolić, koji je imao više operacija.

"Kad bog da rogove, moraš da ih nosiš"

Marija je, čini se, najzdravija u ovoj četvoročlanoj porodici iako je najveći teret na njoj.

„Šta ću? Kad bog da i rogove moraš da ih nosiš“, komentariše.

Žive od njegove penzije od 24.000 dinara i nadoknadu za negu ćerke uz koju su oboje 24 časa dnevno.

Tokom razgovora ne prestaju njeni krici iz kreveta, ni plač majke.

"U početku nije bilo tako, ali se sa godinama stanje pogoršava“, kaže majka sve vreme okrenuta ka ćerki u krevetu.

„Meni je najteže što ne znamo kada je gladna, a kada žedna. Dajemo joj nasumice“, priča otac, a majka objašnjava da joj se sva hrana pasira.

Do 18 godina država je pomagala u lečenju, vežbama koje nisu pomagale i jednom godišnje su imali pravo na besplatno banjsko lečenje. Posle punoletstva gube se te pogodnosti. Roditelji ostaju sami.

Međutim, sreća je u nesreći što su i oni iskoristili pomoć opštine Vladičih Han, koja je dobila sredstva od Evropske unuje za pomoć porodicama sa invalidnom decom i za socijalno ugrožene porodice, pa su im, makar, olakšani uslovi života. Za tu vrstu pomoći čuli su od predstavnice lokalne samouprave.

"Najpre su nam pomogli da legalizujemo kuću kako bi mogli da konkurišemo. Onda su došli neki ljudi, slikali kuću i tražili da napravimo spisak šta nam nedostaje u njoj. Nama je mnogo nedostajalo i naš spisak je bio dugačak, ali su nam rekli da ćemo sve to, možda, dobiti u drugoj fazi“, objašnjava bračni par Nikolić iz sela Stubal.

Konačno se i nas neko setio

Iz lokalne samouprave, odnosno, Helpa preko kojeg je projekat realizovan, dobili su svu belu tehniku, invalidski krevet i stolicu, kuća je dobila novu fasadu s olucima, izbetonirane staze oko nje, ali i jednu frezu jer Nikolići imaju jednu kravu i malo imanja.

"Ta pomoć nam veoma znači. Sada su uslovi daleko bolji i veoma smo zahvalni opštinarima. Konačno se i nas neko setio“, kaže Saša.

Ipak, sva pomoć ovoga sveta ne može da ublaži tugu, a na tu tugu ne zaboravljaju ni na tren jer njihova ćerka neprestano pokazuje da je tu i da joj nešto treba, a oni ne znaju šta.

Zato razgovor brzo završavamo jer mama i tata moraju da se posvete upravo njoj.

„Možda je gladna, možda je žedna, možda treba da se presvuče iako smo sve to uradili pre nego ste došli“, priča otac koju svoju jedinu ćerku gleda pogledom punim ljubavi i tuge.

(Telegraf.rs)