Bila odličan matematičar, a onda više nije mogla da čita: Ovo je Brankina priča o borbi sa demencijom

O dementnim osobama u 90 odsto slučajeva brinu isključivo članovi porodice, a najveći teret pada na jednu, i to sredovečnu ili stariju ženu.

Branka Dačević, članica novosadskog ogranka Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest, i sama je prošla kroz takvo iskustvo negujući do smrti svoju majku, kojoj je dijagnoza postavljena kad je imala 80 godina, ali su naznake postojale deset godina unazad, samo što ih je vešto prikrivala, prenosi Dnevnik.

Preporučujemo

- Telefonski razgovori i retki susreti, budući da je živela u inostranstvu, nisu nam dali puni uvid u situaciju dok nije eskalirala.  Na početku bi se dešavalo da ne može da se seti neke reči. Slabije se snalazila u nepoznatim ulicama. Komšiluk mi je prenosio da se kasno vraća kući, te da je viđena u delu grada pet-šest kilometara udaljenom od njenog mesta stanovanja, a bila je dijabetičar i morala je na vreme uzimati obroke. Počela je govoriti kako je lekari varaju, kako moj suprug u dogovoru sa nekim ljudima želi da je opljačka. Jednom me je pozvala uspaničeno jer joj je nestala bunda, da bismo je na kraju našli u zamrzivaču - priseća se ona.

Potražiti mesto podrške

Želja da osnaži srodnike dementnih osoba, što deleći svoje iskustvo, što učestvujući na interaktivnim tribinama sa eminentnim stručnjacima, ponukale su Branku Dačević da bude deo Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest. Kako je novosadski ogranak osnovan tek pre nekoliko meseci, još uvek nemaju svoju adresu, već koriste prostorije Kućne nege i kluba za starije osobe "Vitaplan", koji na društvenim mrežama objavljuje njihove aktivnosti, ali se sagovornica nada da će grad imati sluha za njih.

Prvo sa čime se Branka suočila bilo je kako privoleti majku da ode kod doktora na detaljne pretrage.

- Na CT-u glave već su se videle lezije, kod očnog lekara je primećeno da ne zna više da čita, jer je mogla da spoji najviše tri slova, dok su psihološki testovi pokazali drugi stadijum demencije. Svoju unučad više nije prepoznavala, a sa mnom je komunicirala do šest meseci pred smrt. Uz redovnu korekciju lekova, dugo je bila ravna crta, a sunovrat je bio strašan. Iz meseca u mesec, fizički i psihički je propadala, znala da bude agresivna, ali najčešće tužna i ćutljiva. Kako je izgubila kontrolu nad bešikom i crevima, morali smo da uvedamo pelene, a najstrašnije je to što bi noću ustajala po 20 puta - dodaje.

Kako u Srbiji ne postoji razvijen sistem podrške poput dnevnih centara i savetovališta za neformalne negovatelje, često i sami, usled 24-časovne brige o obolelima u poodmaklim fazama Alchajmera, imaju narušeno zdravlje.

- Ponekad sam uspevala da nađem nekoga da mi pomogne prilikom kupanja, ali je sve uglavnom bilo na meni. Najveći strah osećala sam kada odemo bez nje u nabavku, da ne bi izazvala požar, poplavu ili se povredila, zbog čega smo isključivali gas, struju... Tada sam još radila, što me je dovelo do toga da imam problema sa štitnom žlezdom, najverovatnije od stresa i nespavanja. Puno sam plakala gledajući kako propada žena koja je bila dobar matematičar, radila u likvidaturi, visprena, hrabra, predivno je heklala, štrikala, šila. Falila mi je najviše podrška, jer bukvalno nisam imala koga da pitam kako i šta da radim, već sam sve činila instinktivno. Jednom prilikom psihijatar mi je rekao: "Gospođo, ja sam zaključio da je pomoć potrebnija vama nego njoj, ona je u svom svetu, a vi patite" - zaključuje ona. ,

(Telegraf.rs)