Ta žena imala je moje oči, moje lice... Nikada neću zaboraviti dan kada mi je drugarica rekla da sam usvojena

Sećam se… bilo je to nekoliko dana pre polaska u prvi razred. Jelena, moja drugarica i ja, sedele smo na stepeništu zgrade čekajući da tata donese picu i sok za nas dve. Neobavezno smo razgovarale o tome koja ima bolje sveske, olovke, ranac, pernicu… da bi ona u jednom momentu skočila i odbrusila mi “ali ti nemaš mamu i tatu”. Ubrzanim korakom odjurila je nazad u zgradu, a ja sam zbunjeno ostala na stepeništu i čekala svog oca da dođe, počinje svoju ispovest za Telegraf  S.S. (34), koja je od drugarice saznala da je usvojena.

“Jelena je moja komšinica i drugarica”, nastavlja ona, “starija je od mene dve godine. Družlle smo se i bile nerazdvojne i koliko god da smo se svađale, nikada do tada nije uradila ništa slično. U prvi mah, nisam ni registrovala, a zatim sam briznula u plač i otrčala kući, priseća se naša sagovornica, kako je saznala da njeni mama i tata zapravo nisu njeni biološki roditelji.

Preporučujemo

Naime, nju je biološka majka ostavila kao bebu, te je ona dospela do Zvečanske, a zatim ju je usvojila porodica iz unutrašnjosti Srbije. Kako kaže, ono čega se seća su samo divne slike skladne porodice, ona,  mama i tata. Prema njenim rečima, do tog momenta nikada nije iskusila ovakvo osećanje jer nijednog momenta nije ni slutila da ona nije biološko dete do tada jedinih roditelja.

- Iako su moji vršnjaci, braća, sestre oni koji su meni bili predstavljeni kao takvi, svi su imali neki strah od roditelja, a ja nisam. Meni je uvek sve bilo dozvoljeno, bila sam mezimica i svi su brinuli o meni. Tog dana kada je Jelena rekla da ja nemam ni mamu ni tatu, instinktivno sam odjurula kod majke. Dok sam trčala uz stepenište suze su se slivale, majka je bila zbunjena kada me je ugledala, nastavlja ona.

Prema njenim rečima, iako mala, bila je svesna da Jelenine reči nisu bile slučajnost.

- Majka je u tom trenutku skočila iz fotelje, a otac je zadihan takođe pristigao. Plakala sam, a oni neznajući i dalje o čemu se radi počeli su da me grle. Šutirala sam i jednog i drugog, počela da bacam jastučiće po kući i vučem prekrivače sa kreveta. Takvu me nisu do sada videli pa su i oni bili iznenađeni. Utrčala sam u soju sobu, bacila se na krevet i kroz suze rekla “vi meni niste ništa”.

Foto: Shutterstock

Usvojena je kao beba

I majka i otac znali su da je ovaj razgovor trebalo da se desi na drugačiji način, ali su jednostavno zakasnili, saznala sam na najgori mogući način. Boreći se godinama za potomstvo, odlučili su se na usvajanje, a kako su u pitanju primerni, obrazovani ljudi, tada mala odbačena devojčica usrećila je i njih, ali sebe. Bez obzira na krvnu vezu.

- Plakali smo svi, i mama i tata krenuli su da mi objašnjavaju da su pokušavali da me dobiju, ali da se to nije dogodilo, te su krenuli u proces usvajanja. Nikada neću zaboraviti ono što mi je otac tada rekao “ti si moja ćerka, ja za drugu ne znam, i ništa to neće promeniti”. Majka je neutešno plakala, pokušavajući da me zagrli. Posle velike drame, noć smo proveli u mojoj sobi. Mama pored mene, a tata u fotelji, svi obučeni, svi slomljeni, priča naša sagovornica.

Kada se probudila, sve joj se činilo kao san, a onda se suočila sa jednom ozbiljnom pričom, s tim što više nisu bili sami jer je pristigao i psihiolog. Posle nekoliko sati razgovora, strasti su smirile, i devojčica je shvatila šta joj se desilo i kako je dospela u ovu porodicu.

- Kada shvatite da niste deo nečega što mislite da jeste, to je šok. I za dete i za odraslog čoveka, kako god, to je stanje koje ne umem rečima opisati. Sa ove distance, a i nešto ranije, shvatila sam da su njih dvoje nešto što je najbolje moglo da se dogodi u mom životu, ali s druge strane, bol koju su mi naneli biološki roditelji je ne samo neoprostiva, nego ne može se izlečiti nikada. Tada sam počela da ih gledam drugačije, nisam znala ni kako da ih zovem, osećala sam se kao stranac u kući u kojoj sam do juče bila najsrećnija devojčica. Uključio se i psiholog, i još nekoliko ljudi koji su radili sa mnom, te sam sa nešto malo zakašnjenja i ja pošla u školu, kao usvojeno dete. Moja prva rečenica je bila, zovem se… i ja sam usvojena, priseća se tog bolnog osećaja.

Kako kaže, vremenom je navika, situacija se promenila, roditelji su bili dobri kao i uvek i ona je shvatila da je to zaista nešto najbolje. Mogla je ostati u domu odbačena od majke i oca, a ovako je ipak neko došao po nju.

Dolazak biološke majke 

Školski dani, letnji raspusti, matura, upis u školu, sve je proteklo u najboljem redu. Iako sa ranom koja boli, ova hrabra devojka koja se danas bavi humanim zanimanjem, i uspešna je u poslu, objašnjava, da joj ljubav i podrška nikada nisu falili i da je vremenom prihvatila činjenicu da je nekada davno odbačena.

- Vremenom je sve to poprimili neki drugi oblik, mi smo ponovo izgradili poverenje, ostali su moji mama i tata i zaista sam srećna što ih imam. Opet je sećam se bilo leto, najdruži raspust posle srednje škole, sećam se da sam bila na moru sa kampom. Međutim, mama je insistirala da pošalje tatu po mene i da prekinem letovanje, kao sve je u redu, ali moram nazad kući. Nisam ni sautilla šta se dešava, priča ona i nastavlja:

- Nikada oca nisam videla onako nervoznog, ali znala sam da se nešto dešava. Putovali smo ceo dan i onako umorna ušla sam a tata je ostao da parkira, “pa dobro mama, šta radite, što ste me zvali?” U tom momentu, za trpezarijskim stolom sedela je žena, nešto starija od majke koja me je čuvala, ali ta žena ima moje oči, moje lice,... Znala sam da je ona. Majka koja me je usvojila je ćutala, a ova je nemo gledala u mene. Bila sam zbunjena, ali sam u nekoliko sekundi otkrila ko je ova žena, pojašnjava S.S.

Kako nam otkriva, njena majka je godinama pokušavala da dođe do nje, ali bezuspešno sve do tog momenta.

- Rekla mi je da me je tražila godinama, da niko nije hteo da kaže gde sam, da imam brata i sestru. Otac moje sestre je umro, drugi muž ju  je napustio, a šta je sa mojim ocem, to nije ni znala da mi kaže. Rekla je da nije imala od čega da izdržava i treće dete, prepričava naša sagovornica.

Kako dodaje, majka je bila iskrena ali hladna. Donela joj poklone, kao i fotografije.

- Nismo umele ni da se zagrlimo, bile smo šokirane. Ona je bila spremnija od mene na sve to, ja nisam. Uzela sam slike, videla sličnosti sa bratom i sestrom. Ne mogu da kažem da sam joj oprostila, ali sam nekako u tom momentu samo želela da me zagrle “moji mama i tata”, koji su me učili da hodam, da govorim, koji su me slali na trening, na jezike, koji me vole. Ispoštovala sam je kao biološkog roditelja, ali to je bilo sve. Zamolila sam je da je najbolje za sve da se ta komunikacija obustavi i da mi ne krade od života jer sama je tako izabrala. I žao mi je i nije što sam sve saznala, ali svakako, mislim da sam imala mnogo sreće u životu, iako je sve počelo loše, kaže za Telegraf,  S.S. koja je pre dve godine postala majka.

(Telegraf.rs)