U Srbiji se od raka leči oko 200.000 ljudi: Lekar objašnjava zašto se nalazimo na drugom mestu po broju umrlih

U Srbiji godišnje od raka oboli oko 41.000, a umre oko 22.000 ljudi. Visoka smrtnost pozicionira Srbiju na drugo mesto u Evropi. Samo u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS) godišnje se uradi oko 7.000 operacija, dok se u našoj zemlji od razih vrsta karcinoma leči oko 200.000 građana.

U razgovoru za "Politiku" profesor dr Ivan Marković, direktor Klinike za onkološku hirurgiju IORS i predsednik Kancerološke sekcije Srpskog lekarskog društva, ističe da će se učestalost obolevanja, koja je do pre 10 godina povezivana sa ekonomski razvijenim zemljama, sada i u narednoj deceniji pomerati prema manje razvijenim i siromašnim zemljama. Razlika u umiranju postajaće sve veća ukoliko dostupnost savremene terapije malignih tumora ne bude koliko toliko uravnotežena.

Preporučujemo

"Rano otkrivanje kroz programe skrininga je ključno za smanjenje smrtnosti. Lečenje se u poslednjih dvadesetak godina, a posebno u poslednjih nekoliko godina, značajno promenilo. Uključivanje takozvane ciljane terapije i imuno terapije kod sve većeg broja malignih tumora omogućilo je da se i dijagnostika najpre mikroskopska, biološka i genetska primenjuje kod značajno više pacijenata. Međutim, nemaju svi tumori te parametre i samim tim ni ti pacijenti neće imati koristi od novih, inovativnih lekova. Sa druge strane, uključivanjem poznatih citotoksičnih lekova u lečenje više tipova karcinoma, odobrenih od strane RFZO, omogućava kvalitetnije lečenje", naglasio je dr Marković.

Zbog čega imamo tako lošu statistiku da se naša zemlja nalazi na drugom mestu u Evropi po broju umrlih od karcinoma?

- Taj trend se održava nekih pet godina unazad. Prvi razlog je nedovoljan obuhvat rizičnih grupa programom sekundarne prevencije, odnosno skrininga koji je za rak dojke, grlića materice i debelog creva protokolima definisan. Drugi je svakako nezdrav način života i izlaganje faktorima rizika, pušenje, uzimanje alkohola, ishrana bogata životinjskim mastima, fizička neaktivnost. Posebno bih istakao relativno slab odaziv roditelja za vakcinaciju dece HPV vakcinom. Treći razlog je svakako javljanje lekaru u odmaklim stadijumima bolesti kada se primarni tumor već proširio na limfne čvorove ili udaljene organe, a to je oko 55 odsto obolelih u Srbiji. Nema te statistike koja je pokazala bolje preživljavanje u kasnijim stadijumima. Savremenim lečenjem moguće je produžiti period do lošeg ishoda bolesnika sa odmaklim stadijumom maligne bolesti.

Kako poboljšati prevenciju i rano otkrivanje bolesti?

Neophodno je dosledno sprovođenje skrininga. Da bismo smanjili smrtnost od malignih bolesti za 25 do 30 odsto potrebno je da se 75 do 80 odsto ljudi koji se prema godinama i polu smatraju rizičnim za obolevanje, odazove na pregled. Potrebno je i da su svi tehnički i kadrovski uslovi za sprovođenje skrininga obezbeđeni. Za rak dojke to je mamografija na svake dve godine kod žena koje imaju od 50 do 70 godina. Ovaj skrining je najzahtevniji. Potrebno je da postoji oko 100 digitalnih mamografa na teritoriji cele zemlje, obučeni radiološki tehničari i barem dva radiologa koji nezavisno „čitaju” mamografske snimke. Za rak grlića potrebno je jednom godišnje uraditi Papanikolau test od trenutka kada žena ima prvi seksualni kontakt ili od 20. godine, prema preporukama ginekologa. Test na okultno krvarenje u stolici i ženama i muškarcima savetuje se jednom godišnje od 50. godine, jer je to skrining za rak debelog creva. PSA test iz krvi preporučuje se za ranu dijagnostiku raka prostate muškarcima posle 45. godine. U posebno rizične grupe spadaju osobe sa podatkom o naslednom raku u porodici. Takve osobe ulaze u program posebnog praćenja u specijalističkim ustanovama.

Kako ocenjujete lečenje obolelih od malignih bolesti u Srbiji? Koliko se promenila, na primer, terapija za obolele od raka dojke?

Multidisciplinarnim odlukama o lečenju postiže se značajno bolji ishod, odnosno bolje preživljavanje. Na primeru karcinoma dojke, od pre skoro dve decenije dostupna je ciljana terapija agresivnog HER2 pozitivnog karcinoma dojke, a od pre par godina je dvostruko poboljšana. Na putu smo uvođenja imunoterapije kod takozvanih trostruko negativnih, posebno agresivnih karcinoma dojke i ciljane terapije kod nosilaca BRCA 1 i 2 naslednih mutacija koje imaju rak dojke. Imuno i ciljana terapija dostupna je već nekoliko godina za metastatski melanom, što je doprinelo značajno dužem preživljavanju. Naravno, svesni smo da je dug put do uvođenja i mnogo novih lekova, ali mi onkolozi ćemo to spremno dočekati.

Paralelno sa primenom novih lekova smanjuje se potreba za radikalnijim operacijama, uz očuvanje kvaliteta života, i praćeno je savremenim tehnikama zračne terapije.

Postoje li liste čekanja na institutu na operacije i početak zračne i hemioterapije?

Ne postoji zdravstveni sistem ni zemlja u kojima nema čekanja na lečenje. Problem kod nas je što se pacijenti upućuju bez minimuma dijagnostike, pa ona započinje od pregleda, radiološke dijagnostike, biopsije, sve zahtevnije patohistološke i često dopunske dijagnostike, konziliranih pregleda. Sve to zahteva određeno vreme, i bilo bi nekorektno to nazivati čekanjem. Svugde to zahteva vreme. Specifičnosti onkološkog lečenja zahtevaju visoko specijalizovane ustanove i kadar, posebno u današnje vreme. Na svim punktovima u Institutu za onkologiju svakodnevno se liste zakazivanja ažuriraju i pacijenti pozivaju prema stadijumu bolesti i stepenu rizika. Navešću primer preporuka Evropske asocijacije za hirurgiju raka dojke da je 60 dana od sumnje do operacije bezbedno po pacijente. U Institut za onkologiju upućuju se pacijenti iz cele Srbije, pa je "pritisak" na sistem time još veći. Ne želeći da ovim umanjim napore svih drugih specijalizovanih ustanova, mi na institutu pokušavamo i uglavnom uspevamo da period čekanja od odluke o lečenju ne bude duži od mesec dana. Ukoliko se lečenje započinje terapijom lekovima, onda je pacijent „zaštićen” od progresije bolesti neko vreme, a hirurgija i/ili zračna terapija se planiraju u optimalnom vremenu. Naglasio bih da je pandemija kovida „doprinela” boljoj reorganizaciji najpre hirurgije a potom i hemioterapije kroz lečenje u dnevnim bolnicama, gde je broj lečenih pacijenata veći, bez dugotrajnih hospitalizacija i kontakata sa puno osoba. I pored dvostruko većeg broja aparata za zračenje, trenutno osam, radioterapeuti, fizičari i tehničari i dalje rade u tri smene.

Želim da ovim rečima umirim pacijente i da naglasim da se o svakom od njih brinu iskusni timovi lekara i sestara.

Koliko je značajno da Srbija dobije novi Institut za onkologiju i radiologiju Srbije? Hoće li se tako unaprediti lečenje obolelih?

Izgradnja Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije počela je 1939. godine, kao Zavod kneza Pavla za izučavanje i lečenje raka, kada je Beograd imao 320.000 stanovnika. Ista namena ostala je i danas, ali ti kapaciteti kako tehnički tako i kadrovski odavno su prevaziđeni. Izgradnja "Onkologije 2", kako popularno nazivamo ideju je neophodnost, ali sa istovremenim školovanjem i edukacijom novih generacija lekara i specijalizovanih medicinskih sestara, jer je to glavni preduslov za uspeh u borbi protiv epidemije malignih bolesti.

Uskoro nas očekuje najveći godišnji događaj u onkologiji – Kancerološka nedelja. Šta će sve obuhvatiti ovaj događaj?

Ove godine obeležavamo 60. jubilarnu Kancerološku nedelju, koja će se održati u Sava centru. Kao Međunarodni kongres okupiće više od hiljadu učesnika i preko 40 predavača iz naše zemlje, regiona, Evrope i SAD i omogućiti razmenu znanja u onkologiji. Glavne teme biće karcinom dojke i pluća, sa dva masterklasa i nekoliko naučnih simpozijuma, kao i karcinoma digestivnog trakta i ginekološke lokalizacije. Takođe planiramo i simpozijum „Budućnost onkologije u Srbiji”, na kome planiramo učešće predstavnika Ministarstva zdravlja i nauke, predstavnike distributera inovativnih lekova i udruženja pacijenata obolelih od raka.

Informisanje iz nestručnih izvora je problem

U Srbiji su ljudi skloni tome da odlažu odlazak kod lekara u strahu da im doktor nešto ne pronađe. Kako promeniti takve stavove?

Ni u tome mi u Srbiji nismo ni posebni ni specifični. Moj odgovor je edukacija, edukacija i edukacija – i populacije i stručne javnosti. Strah je uvek prisutan, racionalan, i još češće iracionalan. Problem su informisanje iz nestručnih izvora, i još gore ako pacijenti dobiju loše savete od strane onih koji bi trebalo da pružaju profesionalne i na dokazima zasnovane informacije.

Balans u optimizaciji i racionalizaciji su ključni

U poslednje vreme su nabavljeni brojni aparati za zračenje, mamografi, odobreni su inovativni lekovi. Koliko je zahvaljujući tome unapređeno lečenje?

To i jeste zadatak države. Koncept solidarnog zdravstvenog sistema kakav je naš je human, ali ekstremno zahtevan. Obezbeđivanje takvog sistema zahteva i velika ulaganja, a moramo biti realni i reći da je zdravlje sve skuplje i skuplje. Novi lekovi, nove dijagnostičke i terapijske mašine, nova oprema, hirurška pomagala, sve su skuplji. Naravno da takva ulaganja doprinose kvalitetu dijagnostike i lečenja, ali većem zadovoljstvu zdravstvenih radnika i boljem lečenju pacijenata. Balans u optimizaciji i racionalizaciji su ključni.

(Telegraf.rs)