Stanko iz opanaka prešao u lakovane cipele i za volan "pezejca": Obišao svet, pa se vratio na ognjište

"Nemoj da izdaš svoju veru, izdaćeš svoju čast, obraz i, što je najcrnje, tvoji naslednici će zaobilaziti tvoj grob i dom u kom su rođeni", priča Stanko Simić (86) iz sela Paralovo kod Gnjilana, čovek koji je obišao svet "uzduž i popreko".

Ova starina, kao i svi koji su, kako kaže, preživeli Drugi svetski rat, koji su s korom golog hleba i kockom šećera u prtenoj torbi odlazili u svet, pamti sve, samo ne koliko je miliona kilometara prešao radeći kao vozač u Vojnoj pošti bivše "Titove Jugoslavije, a potom i u onom što je ostalo od Jugoslovenske vojske".

Preporučujemo

Prošao je svet - od roga Afrike, preko Etiopije, gde je nosio poštu i obučavao "gardu" Đulijusa Njererea, do Pariza i Moskve. Kako kaže, najdraži deo radnog veka ipak mu je bio u Iraku, gde je, zahvaljujući tome što je svrgnuti irački predsednik Sadam Husein cenio Tita i bivšu Jugoslavio, "bio car Hajle Selasije".

- To je bilo vreme kada je bilo dovoljno reći Tito, kada su se našoj zastavi i vojničkoj uniformi svi do zemlje klanjali i pozdravljali, vreme u kom su vrata svih prestonica izuzev u Grčkoj i Izraelu bila otvorena - priča Stanko i s ponosom naglašava da je iz prtenjaka, opanaka od svinjske kože, uskočio u lakovane cipele i "pezejca" davne 1968. godine.

I danas ih čuva kao suvenire, mada u poslednje vreme sve ređe sedne u "pezejca" i dvadeset na sat ode do pijace u Gnjilanu.

- Zastaju ljudi i vrlo često, kad vide ko je za volanom, ablenduju ili dignu ruku da stanem. Mole da se slikaju sa "nama dvojicom" - priča Stanko i dodaje da su mu poljski vojnici pre nekoliko godina nudili da bira novi auto bilo koje poljske fabrike automobila, samo da im "preda ključeve pedsetogodišnjeg 'pezejca'".

Zbog najave da će sneg zavejati planinske delove Gnjilana, "pezejcu" je "obuo nove gume" kako bi njegovom aždajom bezbedno "krstario" putem do najbliže banke u Gnjilanu kako bi podigao penziju, kupio cigarete i po nešto od hrane, pošto ga namirnicama snabdevaju sin i ćerke.

- Čini mi se da sam juče, vodeći brigadu iz Paralova, počeo da radim na probijanju puta Priština-Gnjilane, da sam, ma kao pre sat-dva vremena, dobio poziv za vosjku gde sam, eto, ostao do kraja radnog veka - dodaje i ponavlja, savetuje, da nikada ne odustajete od svojih želja, ma koliko se one činile daleke i nedokučive.

Smisao života je, kako kaže, u Jevrejskoj doskočici "bolje raditi džaba, nego džaba sedeti" jer rad, ma kakakv bio i ma koliko bio plaćen, bodri duh i razvija ćelije mozga, a sedenje samo vodi "truljenju".

U životu je najmanje spavao, uvek je, pa "i u snu", radio. Sanjao je o tome da deci, unucima i praunucima ostavi dom u kom će moći da sanjaju svoje snove, ali ga je u toj životnoj priči "presekao" rat na Kosovu i Metohiji.

- Sve se urušilo. Deca su morala zajedno sa svojom decom i unucima da se izvuku ne samo iz Paralova, nego i sa Kosova. I eto me danas samog u kući površine nekih 300 kvadrata, u kojoj se vrtim kao čavka u magli - drhtavim glasom govori Stanko savetujući ljude da "ne ostaju sami jer samoća ubija".

On je ostao u domu koji je gradio sa suprugom i nema sile koja će ga, kako kaže, odvojiti od groblja na kom su sahranjeni njegovi preci Trajko, Krsto, Vidak i Sima, u Paralovu u kom je do 1999. godine Simića u nekoliko kuća bilo skoro sedamdeset glava.

- Ostao sam. Ja sam vernik, zakleo sam se pred Bogom u manastiru Draganac i vođen tom zakletvom ostvario sam poslednju želju - na groblju sam o svom trošku, uz neku malu pomoć preostalih meštana, sagradio kapelu da ljudi, kad me budu ispraćali imaju gde da sednu, da im ne kapa za vrat - priča Stanko.

Ponavlajući da će srpstvo u Paralovu opstati i da Novobrdska tvrđava s druge strane sela nikada neće ostati bez naslednika, onih koji su u vreme Turaka, Bugara i Nemaca sagradili zadužbinu Svetog Cara Lazara manastir Draganac, Stanko upućuje poziv svim svojim rođacima da bar po jednu dve- glave vrate u Paralovo da pokažu da su naslednici Simića, Ristića, Zdrakovića i još nekoliko familija, naslednika Paralovskih graditelja.

Stanko navodi da je pre nekoliko dana, na krsnoj slavi Đurđic, u njegovom domu bilo deset praunuka koji su zajedno sa njegovim sinovima i unucima i da će na proleće njih dvojica vratiti u selo.

U mahali Simići ostalo je oko 20 Srba, među kojima i četvoro dece Ristića, srenjoškolci. Kako kaže Stanko, malo-malo, eto njih kod njega. Sa njima dođe i Stankov sestrić Siniša Jović. Mladići mu srede kuću i, iako ne moraju, donesu mu drva i očiste prilazni put, kojim samo putnici namernici hode.

(Telegraf.rs/N. Z)