"Čovek umro, nov mercedes ostao zaključan": Bogato srpsko selo 10 godina bez deteta, nema ko da ih nasledi

Na samom skretanju za selo Ljubičevac, nadomak Kladova, zatiče se nesvakidašnji prizor. Na tabli na samom ulasku piše "Dobro došli u Evropski Ljubičevac". To sve ukazuje da je ovo selo u istočnoj Srbiji već davno ušlo u Evropu, a da za to ne znaju, što neko reče, ni Brisel ni Beograd.

Preporučujemo

Gotovo svi žitelji odavno su se otisnuli u beli svet u potrazi za boljim životom. O tome svedoče tri zastave u centru koje se vijore jedna do druge.  Nacionalna trobojka, zastava Mesne zajednice Ljubičevac i plava sa žutim zvezdicma, zastava Evropske Unije. Kako nam je rekao jedan od retkih povratnika gasterbajtera, Vlastimir Ružesković (68), kojeg smo imali sreće da zateknemo u jednoj od pustih ulica Ljubičevca, danas u svega desetak kuća može da se zatekne poneko. To su uglavnom stari ljudi od 70 do 90 godina.

"Vidite, sve ove kućerine ovde su potpuno prazne. Nema nikoga. U ponekim su svi pomrli i to sad samo truli. Neki nemaju potomke, pa ovo nema ko ni da nasledi. Uložene su milijarde. Sada je samo čudna tišina. Spuštene roletne. U jednoj je skoro čovek preminuo i nov mercedes je ostao zaključan i niko ne može da ga pomakne. Ovo je tragedija! Ko će ovde da živi kad već više od deset godina nema nijednog deteta, pa je škola zakatančena. Svi rade u inostranstvu, u Austriji, Francuskoj, Švedskoj, najviše ih je u Danskoj. Deca su se navikla na drugačiji život. Tamo idu u školu, ne znaju srpski jezik, a dolazi se samo tokom leta i to mahom oni stariji, mlađi ne. Ovo polako sve odumire, postaje selo strave, kaže Vlastimir, koji je inostrani penzioner.

Više od pedeset godina je radio u Švedskoj, sada živi u Ljubičevcu, ali zimuje u Turskoj.

"Supruga i ja za koji dan odlazimo u Tursku u Alanju. Tamo imamo stan na samoj obali mora i tamo zimujemo. Ovde je hladno, supruga voli toplije krajeve, da zagrejem kuću trebalo bi da izdvojim nekoliko hiljada evra za pelet, nema potrebe. Imao sam trospratnu kuću pored ove. Kao i svi u selu koji su tako zidali po odluci starih, iz prestiža, tako je i moj otac. Jer, ako imaš manje od dve kuće u dvorištu smatraš se sirotinjom. A sada, ovo je tuga. Svaka je puna, a prazna. U kuće se ne ulazi, niko ne živi, to je bačena para. Da smo svi ulagali za ovolike godine u po jednu fabriku, kao u ove kućerine, ne bi nam trebalo inostranstvo", napominje Vlasta i kaže kroz smeh, da je svoju rođenu sestru pokušao da prevari.

Rekao joj je da je otac napravio grešku u testamentu te da joj poklanja sazidanu veliku štalu, nalik na modernu kuću i ekonomsko dvorište, našta je ona odgovorila: "Beži budalo, šta će mi to, imam takvih tri!"

"Ljudi, ovde se i od nasledstva beži", kroz smeh, ali i setu kaže Vlastimir i podseća da je nedavno udomio jednog rumunskog državljanina u komšijskoj potpuno praznoj kući, da je održava, jer u njoj ne živi niko.

Inače, ove velelepne građevine od po nekoliko stotina kvadrata u koje uloženo po nekoliko miliona evra, koje uglavnom čuvaju gipsani čuvari, ograđene najmodernijim i preskupim ogradama od kovanog gvožđa neće niko ni da kupi. Jer bi živeo sam bez igde ikoga. A cene su sve niže i niže. Kako kaže Vlasta, tri kuće u jednom dvorištu skoro su Rumunima prodate za svega 18.000 evra.

"Dok su mi majka i otac boravili u banji, za sedam dana sam izveo bager i čitavu trospratnicu sravnio sa zemljom, zato su me svi proglasili ludim. A sada su mišljenja da sam bio u pravu. Kome to treba. Ove kućerine bez života! Moja deca žive u Abu Dabiju, mi smo u Švedskoj, Turskoj, ko će i ovo da nasledi, niko! I to je tuga", priča ovaj Ljubičevčanin koji da mu nije supruge, možda ne bi imao sa kim ni kafu da popije.

Da li će ,"Evropski, a srpski Ljubičevac" za destak godina ostati potpuno pust pokazaće vreme. Ostaje nam da verujemo da će se okolnosti promeniti i da se život u ovom selu neće potpuno ugasiti. Za sada je tako kako je. Seoska prodavnica radi samo za potebe nekolicine njih kojima je kao što rekosmo Ljubičevac stalna adresa. Ne radi ni seoska kafana, nema kafića, jer prtaktično nema za koga ni da rade.

(Telegraf.rs / Milica Ristić)