"Kako je na nebu, učiteljice? Borim se, ali neću izdržati": Svetlana uči bolesnu decu, ovo pitanje je proganja

"Kako je na nebu učiteljice? Ja se borim, ali mislim da neću izdržati". Ovo je jedino pitanje na koje učiteljica Svetlana Ateljević (57) iz Beograda nije imala odgovor, a ono je boli i dan danas.

Svetlana se pomalo razlikuje od drugih učitelja u prestonici. Iako svako jutro uđe u zbornicu i uzme dnevnik u ruke, nije sigurna da li će ponovo videti ista lica. Umesto u učionici, ona časove drži na Institutu za majku i dete "Dr Vukan Čupić", gde se mališani leče od najtežih bolesti, a većina njih čak i od raka.

Preporučujemo

Iako za Telegraf.rs priznaje da je teško, ona kaže da je sa njima provela najlepše godine, stekla najlepša iskustva i delila uspomene od kojih srce zaigra. Jednu takvu pamtiće zauvek, iako nije imala srećan kraj.

- Naši učenici mnogo brže sazrevaju i odrastaju, vrlo otvoreno pričaju o svojim bolestima i granicama između života i smrti. Oni imaju samo jednu želju, a to je da se vrate svojim drugarima. Jako su odgovorni, vole školu i s radošću nas očekuju. Vrlo često i nas uveravaju da mogu da rade iako su pod terapijom. Njihova interesovanja su široka i uvek postoji pitanje više. Ne mogu a da ne pomenem dečaka koji je za mene ostao poseban. Nekada naši časovi budu samo otvoreni i iskreni časovi o životu. Onda sve ostavite po strani i pratite svaku njihovu reč, pogled, mimiku. Na jedno pitanje nisam imala odgovor: "Kako je na nebu, učiteljice? Ja se borim, ali mislim da neću izdržati." Bio je četvrti razred. Ja nisam imala odgovor na njegovo pitanje a on je izgubio bitku - priča nam Svetlana prisećajući se milog lica koje će uvek pamtiti, a odgovor nažalost nikada neće imati.

Ipak, ono što je najviše pokreće u poslu je ozdravljenje njenih učenika. Živi za dan kada će neko od njih moći da krene u pravu školu, upozna sve divne strane života i gradi sebi budućnost. Svetlana nam priča da je rad sa ovim mališanima specifičan, a samim tim i mnogo prisniji. Časovi su individualni, u bolničkim sobama, a Svetlana baš zbog toga zapamti želje i nade svakog od njih.

- Nastava se odvija individualno, sa svakim učenikom, u bolničkim sobama. Kako su njihove bolesti specifične, i nastavu prilagođavamo svakom učeniku ponaosob. Usklađujemo se prema njihovim zdravstvenim mogućnostima, i najčešće udžbenicima škola iz kojih dolaze. Naša škola se razlikuje i po tome što se učenici upisuju tokom cele školske godine. Kako sam uglavnom radila sa decom na hematološkom odeljenju, delila sam sa njima sve faze njihovog lečenja. Ono što moje kolege i mene najviše pokreće i raduje jeste ozdravljenje svakog našog učenika i nastavak školovanja sa svojim vršnjacima u matičnim školama. Nažalost, postoje i loše stvari, to su izgubljene bitke i tuga koja ostaje - priznaje ova učiteljica.

Izreka da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu nije nastala slučajno, a to pokazuje i primer malih boraca. Naša sagovornica priseća se njihovih molbi koje su uvek bile skromne i jednostavne. Oni žele samo ono što nikada nisu mogli da vide.

- Njihove želje su jednostavne i obične. Kako je njihov boravak u bolnici dug, događalo mi se da traže suvo lišće, žirove, cveće, sve ono što se menja u prirodi a oni nisu mogli da vide - kaže ova žena.

Kako je već napomenula, sa najtežim scenariom se susrela. Desilo se i ono najgore, da više nikada ne ugleda iste oči u kojima je do samog kraja tinjala nada. Svetlana priznaje da ne postoji škola koja bi čoveka mogla da nauči kako da se nosi sa tim.

- Bilo je i takve dece koja su nas prerano napustila i to su najteži trenuci za sve nas. Tu nema utehe niti škole koja može da nas nauči kako da se nosimo sa tim. Mi u kolektivu zajedno delimo i suze i smeh i radost i tugu, i mislim da smo mnogo jači i povezaniji i ponosim se time što sam deo takvog kolektiva. Postoje ljudi koji dođu i prođu kroz našu školu, koji ne mogu da izdrže ovakav način rada, i postoje oni koji su tu svim svojim srcem i biće dugi niz godina - kaže ona.

Kako je većinu svoje karijere provela sa mladim životima koji se neprestano bore, Svetlana ima poruku i za one kojima je na svu sreću život darovao srećno detinjstvo. Kaže nam da je najbitnije da pokazuju ljubav, budu znatiželjni i istražuju svet.

- Ti mali borci su mi pomogli da mnogo hrabrije koračam kroz život, sa puno empatije prema učenicima i njihovim porodicama koje vode najtežu bitku u životu. Poručila bih svoj deci ovog sveta da se više smeju, druže, razgovaraju, pokazuju ljubav i pomažu jedni drugima, budu znatiželjni i spremni za životne izazove - poručuje im jedna učiteljica iz Beograda.

(Telegraf.rs)