Pustinjak čije mošti toče sveto miro: SPC danas obeležava dan posvećen Svetom Prohoru Pčinjskom

U kalendaru Srpske pravoslave crkve danas je dan posvećen Svetom Prohoru Pčinjskom. Ovo je i manastirska slava jednog od najvećih manastira na jugu Srbije.

Burna istorija manastira Sveti Prohor Pčinjski čuva sećanja na čuda koja su se, prema verovanjima, dešavala ispred moštiju sveca. Bolesni su ozdravljivali, nesrećni nalazili mir, molitve nerotkinja uslišene i one blagoslovljene porodom, pišu Novosti.

Preporučujemo

O pustinjaku Prohoru Pčinjskom se zna da je živeo početkom 11. veka. Još kao mladić otišao je u isposništvo, prvo u nagorički kraj a zatim je utočište našao na planini Kozjak. Legende kažu da nije video ljudsko biće više od 30 godina, sve do susreta sa budućim vizantijskim carem Romanom Četvrtim Diogenom koji je lovio u kozjačkim šumama.

Sledeći ranjenu srnu, vizantijski plemić je pukim slučajem stigao do pećine monaha Prohora, a ovaj mu je tada prorekao da će postati car.

Možda bi i Diogen zaboravio na ovaj slučajni susret i proročanstvo isposnika iz pećine da mu se, kada je zaista seo na carski tron, u snu nije javio Prohor i rekao mu prekorno: “Ti si zaboravio mene starca”.

Car tada odlazi na Kozjak i traži pećinu gde su se sreli. Naći će je tek posle duge potrage, a u njoj i posmrtne ostatke starca koji se upokojio.

Prema verovanju, još tada su počela da se dešavaju čuda. Prvo već kada je car Diogen rešio da podigne crkvu u Starom Nagoričanu. Kada su, međutim, pokušali da odnesu Prohorove mošti, one su ostale kao prikovane za zemlju. Monah Prohor ni mrtav nije želeo da napusti pčinjski kraj. Tako je od rečnog kamena napravljena mala crkva i u nju je položeno telo sveca. Više od 200 godina posle toga, nad tom crkvom je sveti kralj Milutin podigao veću bogomolju.

Sveti Prohor Pčinjski je jedini svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji neprestano toči sveto miro iz svetih moštiju. Mnogi vernici dolaze da se poklone svecu i vide ovo čudo.

Prepričavaju se razna iskustva vernika, mnogi kažu da čim nogom kroče u zidine manastira, osete neverovatan mir. Nestaju brige, glavobolje i nedoumice koje razaraju duh i telo.

Monasi manastira vole da čuju i zabeleže utiske vernika, mole se za njih i njihove porodice.

(Telegraf.rs)