"Srpska deca izginula, diktiram sa ratišta, u redakciji plaču": Otašević opisao nekadašnje ratno izveštavanje

Dok nezapamćeno kvroproliće trese Palestinu i užasne slike rata svakodnevno gledamo na društvenim mrežama, još jednom se pokazuje koliko težak i zahtevan može biti posao novinara. Neretko osporavani, ali oni su ti koji takođe često zbog dobre priče i pravovremenog izveštavanja svoj život izlažu opasnosti.

Danas u eri modernih tehnologija sve je mnogo lakše, a nekada je baviti se novinarstvom što u ratu, što u miru bilo pravi izazov. Gvozden Otašević (72) čuveni novinar iz Čačka, koji je penziju stekao upravo radeći taj posa,o i sam je bio ratni reporter, ali je pre nekoliko decenija sve bilo drugačije.

Preporučujemo

- Ratno izveštavanje je bila i ostala jedna velika muka, naša zajednička. Naši vojnici, još dečaci, izginuše u minskom polju kod hrvatskog Karlovca, diktiram ljihova imena a daktilografkinja u redakciji u Beogradu, plače, ne može da se zaustavi. I meni igra jabučica. Izveštavao sam najpre iz Prištine oko tri godine, odakle su me poslali, tako mi stoji u putnom nalogu, da izveštavam sa područja Banije, Like i Korduna. Čitav taj veliki prostor imao je samo pet telefona kojima su mogli da služe civili, dakle i novinari. Vojnić, Glina, Petrinja, Vrginmost i mislim Slunj. Čista lutrija bila je doći do slušalice i dobiti vezu. Ako ne može tako, onda trk u Bosnu, 60 kilometara. Hotel u Bosanskom Novom, na Uni, takođe je imao jednu liniju i bilo je bože pomozi, kaže za RINU živa legenda čačanskog novinarstva i dugogodišnji dopisnik Politike.

On dodaje da je danas sve lakše, ali i da se sa savremenom tehnologijom i video materijalom može napraviti svašta, pa je i mogućnost za dezinformacije mnogo veća.

- Tako je „Njujork tajms” objavio fotografiju iz Prijedora, o čemu sam i ja kasnije pisao. On je slikao meštane Bosance na bodljikavoj žici, pa je ekipa objavila da oni, ustvari, leže zarobljeni u logoru i žele da pobegnu od zlih Srba, na slobodu. Istina je, ustvari sledeća: jesu bili na žici, pokušavajući da dođu do kazana gde se delila hrana, a Amerikanac ih je snimio iz logora. Na Bliskom istoku, inače, traje sukob dva veoma otporna naroda. Izraelaci su počeli tu da se naseljavaju 1948. godine kad su imali samo 800.000 stanovnika, danas deset puta više, i to na mestu gde 90 odsto prostora zauzima pustinja Negev. Sa druge strane, Palestinci su veoma učen narod. Nisu imali zemlju da bi se bavili poljoprivredom, pa su morali da se školuju ili savladaju nekakv zanat - ističe Otašević.

Kada je on, pre skoro pola veka, kao svršeni student Fakulteta političkih nauka počinjao da se bavi novinarstvom nbilo je samo nekoliko glasila u Čačku. Jedan radio i jedne štampane novine, dok su svoje dopisnike imali su dnevnici „Politika”, „Politika ekspres”, „Večernje novosti” i „Borba” kao i Radio Beograd, dok su za televiziju priloge pravile ekipe koje dođu iz glavnog grada. Kako je bilo raditi bez mobilnih telefona i interneta, kako su dolazili do informacija i zakazivali intervju, naš sagovornik imao je konkretan odgovor.

- Lako, Srbi su uvek voleli da pričaju. Ne kaže se uzalud da je za čuvanje tajne na našim prostorima jedan čovek malo a dvojica su već mnogo. Jednostavno je bilo doći do vesti ako se krećete gde i običan narod. Dakle, po gradskim kafanama, na pijaci ili o godetima. Takođe, dosta pouzdan izvor bili su, može danas da priča ko šta hoće, sastanci partijskih organizacija po fabrikama i kolektivima. Tu su sačinjavani zapisnici o toku zasednja i koliko ujutro sekretar partije u preduzeću zapisnik je donosio u stručnu službu Opštinskog komiteta Saveza komunista, i tu je lepo stajalo ko je nešto rekao i šta. Čak i kod unutarpartijskih obračuna, radilo se uglavnom o pouzdanim činjenicama, jer bila je potrebna velika petlja da bi neko ustao na partijskom sastanku i krenuo sistematski da laže, rekao je Otašević.

Svako od tadašnjih novinara imao je svoj način rada, a Gvozdenu nije bilo teško da čitav dan sedi na zasednju Izvršnog saveta, danas je to Gradsko veće, iako dneni red koji bi dobili nije obećavao skoro ništa zanimljivo.

- Članovi saveta se najpre ispričaju, neki i teoretišu naširoko i nadugačko ali ih polako stiže umor, pa sam tako jednom tek u sedmom satu sednice dočekao svojih pet minuta, kad je na red došla neka tačka koja ništa posebno ne obećava, recimo davanje naziva lokalima na području Čačka. Polovina članova bila je za to da se jednoj, novoj kafani u Gornjoj Trepči dozvoli da stavi naziv „Jug Bogdan”, dok je druga polovina bila protiv, ceneći da naš slavni predak nije zaslužio da mu cenjeno ime stoji na nekom seoskom bircuzu. Terali su tako pola sata, dovoljno da sakupim podatke za nekoliko dobrih tekstova. Ime oca devetorice Jugovića, koji ostade na Kosovu 1389, ipak je naposletku osvanulo na dovratku kafane ispod Vujna i Bukovika, priseća se ovaj novinar.

Brojni su lepi, ali i manje lepi događaji koje je tokom svoje dugačke novinarske karijere zabeležio, a ima i anegdota koje sa osmehom prepričava. Kako je u prirodi čoveka da kroz svoj život mnogo više zaboravi nego što zapamti, Otašević je svojevremeno, osamdesetih godina prošlog veka, obećao sebi da će jednom ipak objaviti zbog čega je neki čiča iz Trnave, sedeći pijan pred prodavnicom, odatle morao da ide u zatvor na 15 dana. Kad je pregurao sa pivom otelo mu se te zapeva: „Kralju Pero, bog te j..., što ne dođe kad si trebo.” To je zabeležio neki doušnik a preneo specijalni bilten, koji je trebalo da ostane tajna. Štampan je u samo nekoliko primeraka i redovno dostavljan političkoj eliti u gradu.

- Prijatelj koji je bio na vlasti da mi na kratko da to pogledam pred njim i odmah počnem da se skiram: šta mi vredi što znam šta je bilo kad ne mogu to da objavim u izvornom obliku zbog onog glagola koji počinje sa j. Tridesetak godina kasnije, na kraju prve decenije ovog veka, evo nove prilike. Prošle su godine i vunena vremena i sad je došlo doba kad može da priča ko šta hoće, da laže i ništa da mu ne mogu. Setim se one moje beleške i pošanjem je uredniku zajedno sa još nekoliko bisera iz ranijeg političkog žovota ovog grada. A on pametan, tekst stavio na prvu stranu „Politike”, onako kako sam ga sročio: „Kralju Pero, bog te j... što me dođe kad si trebo”. Čitav tekst, inače, odenuo sam u jedan aforizam. Mislim da ide otprilike ovako: Kakva su ovo vremena došla, mogu da pričam svašta i nikome ništa. Hoću, brate, kad lajem, da me košta, uz osmeh priča Otašević.

Za kraj, ovaj novinar starog kova naglašava da u ovom ne tako lakom poslu postoje ljudi koji su, polazeći doslovno od nule, napravili veliko ime u novinarstvu. Ali, sve je više slučajeva da se novinarstvom „bavi svako”.

- Mnoge kolege muku muče sa osnovnim oblasima gramatike: padež, vreme, rod, broj. Dovoljno je da stanu uživo pred kameru da biste videli koliko ne znaju a mi, kažu teoretičari, danas živimo u vizuelnoj civilizaciji. Nedavno sam našao podatke o jednom istraživanju u Južnoj Koreji, koja je sada među vodećim privrednim silama svog kontinenta. Tamo čak četvrtina stanovništva ne čita novine niti gleda televiziju. Kako se, onda, obaveštavaju o novostima? Jednostavno, svako nosi tablet i lista ga dok čeka prevoz ili sedi u metrou. Sva je prilika da je to budućnost ove profesije i prilika za neke kolege da steknu slavu i novac. Međutim, takvih talenata, tako je u svakom zanimanju, uvek je samo mali broj, dok će većina morati da radi, za običnu platu, ono što im urednici narede, zaključuje Otašević.

(Telegraf.rs)