Jovana i njen momak razmenjuju pisma iako žive u istom gradu: Sve počelo od sudbinskog susreta

"Da li ste nekada nekome napisali pismo ili ste dobili pismo?" - pitanje je koje vas u današnje vreme natera da se zamislite, jer ako spadate i u mlađu populaciju verovatno pripadate generaciji u kojoj većina nikada nije ni imala prilike da napiše pismo. Ili, ako ste stariji, vreme takvog vida komuniciranja davno je prošlo. Ipak, jedna mlada devojka Jovana (28) u pisanju pisama vidi "čistu ljubav, gušt i ćeif." Za nju je to "umetnost, posebna ljubav i mali trag DNK".

Kaže da je ovo lepa navika koja ostavlja pisani trag koji ponekad služi i kao podsetnik gde su bili i gde su sada. Kada negde otputuje, podrazumeva se da će otići u poštu poslati pismo ili razglednicu nekome, a taj neko će pored pisma imati uspomenu sa putovanja i markicu iz druge države ili grada. Za nju pisanje pisama nije navika, kako kaže, to dolazi iznutra, postoji nešto što je tera da sedne, izabere najlepši papir, kovertu i nalivperom ukrasi stranicu svojim emocijama.

Preporučujemo

- Kada sam bila školarac, izmaštala sam savršenog princa iz bajke koji mi piše pisma, lepi poštansku marku i šalje ih poštom. Taj izmaštani lik iz bajke koji piše pisma uvek mi se činio nestvarnim, dok ga nisam zaista srela i shvatila da se sve o čemu sanjamo može ostvariti. Upravo taj sudbinski susret uneo je u moj život lepotu pisanja pisama - počinje Jovana priču za Telegraf.rs.

Taj princ iz bajke je njen partner kojem piše pisma iako se viđaju svakodnevno i žive u istom gradu, jer za nju pisanje pisama ne iziskuje neku veliku geografsku distancu. Nije partner jedini koji dobija pisma od nje. Jovana piše i ljudima prema kojima oseća poštovanje i zahvalnost, nekome ko je vredan pohvale i ko ostavi utisak na nju - ona poželi da ga "počasti" svojim pismom.

- Među pismima ima toliko toga. Od istorije, putopisa, najdubljih emocija, omiljenih pesama dragih nam pesnika. Nedavno sam napisala pismo pohvale timu u mojoj omiljenoj čokolateriji u Beogradu i zaista su bili dirnuti. Lepa reč, pohvala i zahvalnost ne čuju se često, pa se ljudi lako oduševe iako su sve to zaslužili - priča nam ona.

Foto: Privatna arhiva

Sadržaj pisama je šarenolik - razmena mišljenja, saveti, anegdote, obećanja... sve to je Jovana negde zapisala, nekome adresirala, razmenila sa nekim i čuva kao doživotnu uspomenu.

- Na samom početku, partner mi je u jednom pismu obećano kako ću dobiti potpis meni najdražeg pesnika Matije Bećkovića. Godinu dana kasnije to se i dogodilo. Mnoga pisma su šetnja po zavučenim ulicama Beograda, Zagreba, Ljubljane, Praga, Rima, Istanbula ili grada Tunisa... Te imaginarne šetnje opisane do detalja su uvertira, geografske mape i putopisi, slike koje stvaramo u glavi i koje čine da se osetimo kao da smo zaista tamo bili, dok u nekom momentu realno ne obiđemo sva ta mesta i sve se čini već doživljeno. Neke uličice smo obišli, neka nam predstoje u budućnosti ako se mene pita.

Posebnu pažnju posvećuje biranju papira, koverte, nalivpera, markica.

- Markice, osim što mogu biti neobične i lepe, one su dokaz, one nose DNK onoga ko pismo šalje i uz to dođu kao dragocen suvenir nekome ko recimo sakuplja poštanske marke i ima ih sa svih kontinenata. Ljubav prema nalivperima stekla sam u višegodišnjoj korespodenciji sa svojim emotivnim partnerom.

Još jedna od prednosti pisanja na papiru jeste što, kako kaže, osim romantike ima tu dosta i praktičnosti.

- Pametan čovek voli sve ciljeve da stavi na papir, to je prvi korak ka cilju, to je nešto najvažnije što sam naučila od svog partnera. Ma koliko nešto delovalo nemoguće i neostvarivo, stavi sve na papir, stavi razloge za i protiv, podvuci crtu, pa da vidimo šta dalje. Retko ćete videti uspešnu osobu u svom poslu, recimo advokata ili nekog poznatog pisca da ne nosi sopstveno nalivpero.

Kaže da su ljudi zaboravili da drže olovku, sve se svelo na puko tipkanje po tastaturi. Ne smatra da jedno isključuje drugo, naprotiv, ali kaže da su retki oni koji danas sa sobom nose nalivpero. Pisanje nalivperom je deo njenog načina života, pisanje pisma je način razmišljanja koji je ona odabrala iz čiste ljubavi i uživanja. Za nju je kako kaže to neki vid pobune protiv zaborava i onih manje lepih stvari koje savremeno doba nosi, a sa druge strane savršen izbor za nekoga ko želi da uživa u nečemu prefinjenom.

- Večernja korespodencija je savršen način da rezimirate protekli dan u neku ruku. Pisma sa putovanja su kratki putopisi i lepa uspomena, jer čovek brzo zaboravlja. Osim toga rođena sam s tim. Pisanje je potreba da kažeš nešto strašno važno, intimno, nešto što prebiraš po mislima, a ne da ti mira. Definitivno sada shvatam da me pisanje smiruje i oplemenjuje. Kada ne bih pisala, ja ne bih bila ja. Sve zavisi od trenutka, inspiracije, jednostavno kad krenem da pišem reči me same vode. Nama koji volimo da pišemo nikad dosta papira i mastila... Uvek ima nešto da se doda, mnoga pisma se završe podskriptumom, a kako meni najdraži čovek kaže to P.S. na kraju krije još jedno pismo u sebi - zaključuje Jovana.

Kaže da ljudi nisu navikli na pisma, pa i samim tim i oduševljava kultura pisanja. Svesnaje  da je mnogima to prevaziđeno i staromodno. Kaže da ovaj način komuniciranja nija za svakoga, ali ko voli da piše pisma razumeće je, jer kako kaže, što se nje tiče to ne zastareva.

(Telegraf.rs)