Otkrivena neverovatna priča iza jedne od najtužnijih poruka u Šumaricama: "Tata, ja i Miša smo u šupama..."

Slavica Petković iz Kragujevca priseća se svoje bake i njene teške sudbine u pismu koje je objavila i naslovila ga "Majke Hrabrost". Bila je mala kada je počela da shvata teret koji njena baka Vita nosi, a kako je odrastala razumela je situaciju mnogo dublje. U Kragujevcu su u jesen, tog 21. oktobra 1941. godine streljani đaci i učitelji. A iza jedne od najtužnijih poruka streljanih đaka, krije se priča upravo ove majke hrabrost. 

- Pavle (Paja Ivanović, (VIII razred gimnazije, 18 godina)) pisao je ocu, ne znajući da je i on već u topovskim šupama i da će biti streljan dan posle sinova: "Tata, ja i Miša (brat, VI razred gimnazije) smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja".

Preporučujemo

Tata, idi kod direktora ako vredi.

- Svu trojicu, muža i sinove, tražila je sutradan Vitorija Ivanovic sa drugim ženama koje su izgubile svoje najdraže, uz lelek koji je nebo parao, slomljenih srca, u crnini.

Neko joj je rekao gde su ubijeni i svu trojicu je našla. Znala je, kasnije, gde su njihove humke i dok je mogla da hoda nosila im je sveže cveće iz svoje bašte i palila sveće.

Ta žena je bila sestra moga dede (Cairović po rođenju) - moja baka Vita. A ovo dole je jedna od fotografija iz starih albuma, nastala tridesetih godina prošlog veka, na nekom okupljanju familije.

Ona je žena koju sam označila strelicom, čovek ispod nje je njen muž Dragutin, a dečaci ispod su sinovi Paja i Miša.

Baka Vita je imala četrdesetak godina kada su streljani. Kuća im se nalazila preko puta sadašnjeg solitera Y, a na tom mestu je sada pekara 'BRAĆA". (Ima i tu simbolike). Kod nje sam često i rado odlazila. Ispred kuće je bio lep bunar, a celo dvorište bilo je u drveću i cveću. Takva šarena bašta se retko viđala i uvek me je ispraćala sa velikim buketom najlepšeg cveća koje je birala za mene.

Baka Vita se desetak godina posle svoje tragedije ponovo udala, za deda Luku, tako sam ga zvala (a on mene Slavice, mačkice) i to je bio par koji sam ja kao dete upoznala.

Užas kroz koji je prošla shvatila sam kasnije - kada sam pošla u skolu i učila o oktobarskoj tragediji Kragujevca. Mada sam slušala o tome i ranije od mojih u kući. Rasla sam sa tom pričom. A taj deda Luka je bio jedno divno, plemenito stvorenje vedrog duha i kao da joj je poslat u vidu dara da ublaži njene patnje.

Nažalost, ni on nije bio baš dugog veka i baka Vita je opet ostala sama.

Umrla je tiho, kao što je i živela, osamdesetih godina prošlog veka.

Ja je pamtim kao ženu heroja. Nosila je junački svoj usud i svoju bol. Često nam je dolazila u goste, ( ziveli smo u Vardarskoj), onih godina kad su se prijatelji i rođaci redovno posecivali. Bilo joj je blizu, preko livade (gde je sada ulica Kragujevačkog oktobra).

Nije pričala o svojoj tragediji i kad bih je nešto pitala, odgovarala je kratko, a ni ja nisam želela da dubim živu ranu.

Nosila je to kao deo svoje, ali i sudbine svih majki Kragujevca koje su to preživele.

Ja sam o detaljima saznavala od svojih u kući, kakva su deca i đaci bili Miša i Paja, kako su živeli i stvorila sam sliku o jednoj harmoničnoj, pa i srećnoj porodici, sa dva živahna i bistra derana. Živeli su kao i mnoge druge građanske porodice u tom predratnom vremenu.

Baka Vitu sam mnogo volela i beskrajno sam se divila njenoj snazi da nastavi život i da živi kao sav normalan svet.

Posle dana u kome joj se život srušio kao kula od karata bila je tiha, smirena, nikada se nije žalila na bilo šta, a umela je i da se našali i nasmeje.

Umela je čak i da zapeva, a pevala je kao slavuj (to je genetika Cairovića, divno su pevali i moj deda i majka, a i ja sam tu negde). Zapevala bi ponekad neku starogradsku, a ja pamtim kako je pevala "Opadaj lišće sa gore." I pamtim koliko mi se srce stezalo dok sam je slušala i koliko sam joj se divila u tim trenucima.

Lepo je i strikala. Isplela mi je mnogo džemperića koje je umela božanstveno da našara pa sam ih sa ponosom nosila.

Ona je bila Vitorija a ja sam je prekrstila u Viktorja. Da, njeno pravo ime je bilo Pobeda. Pobeda nad zlom sudbinom, pobeda života, pobeda Erosa nad Tanatosom, pobeda Žene nad onim sto bi i najjace oborilo. Živela je dostojanstveno dalje, kao i mnoge kragujevačke majke iste sudbine i gurala dan za danom, kako je dolazilo.

Nijedna nije znala za reči stres, trauma ili depresija. I do poslednjeg daha su nosile živote svojih najdražih u sebi, pominjale ih i sačuvale za nezaborav.

Nepoznata gospođo Helga, zauvek će u Šumaricama da sumi eho leleka majki Kragujevca. Zauvek!

(Telegraf.rs)