Lazaru sa 14 godina otkazala oba bubrega: Kada je stigao poziv za spas posle čitave decenije, usledio je šok

Sa samo 14 godina Lazaru Čoliću iz Rume otkazala su oba bubrega. Nakon osam meseci dijalize dobio je organ svoje majke, a onda, 11 godina kasnije ponovo se susreo sa istom sudbinom. U samo nekoliko dana dobio je poziv iz Belorusije i novu šansu za život, ali i prešao trnovit put da bi danas mogao da planinari. Svoje iskustvo Lazar je iskoristio da pomogne drugima, ali i apeluje na sve da doniraju organe.

Kao tinejdžer Lazar je gledao drugu decu dok se igraju i razmišljao da li će dočekati sutra. Ipak, majka postala je i njegov donor, te je sa njenim organom živeo normalno celu deceniju. Ali, taman kada je završio školu i planirao svoju budućnost stigao je novi udarac - transplantirani bubreg je otkazao i trebalo je što pre naći novi. Potraga je trajala čak 11 mučnih godina.

Preporučujemo

- Ovde sam bio na listi sve vreme, ali nisam dobio poziv 11 godina, a onda je on stigao iz Belorusije. Prvo sam bio skeptičan jer ništa nisam znao ni o toj zemlji ni o istoku. Ipak rešio sam da probam, sve se odužilo bio sam dugo na dijalizi. Prošle godine sam prosledio dokumentaciju, otišao na pripreme i dva meseca posle stavljanja na listu dobio sam poziv. To je bilo negde u aprilu ove godine, ja sam bio u šoku i nisam mogao da verujem da mi se ukazala prilika - počinje Lazar svoju priču za Telegraf.rs.

Nakon prvobitnog uzbuđenja, ovog mladića dočekao je novi šok. Više od 1.300 kilometara delilo ga je od novog života, a imao je samo 12 sati da stigne do tamo. Uložio je sve što je mogao da ode na operaciju, a od doktora saznao vesti koje su ga vratile na početak.

- Ipak, imao sam samo 12 sati da se pojavim tamo. Našli smo privatan let, jer redovnog nije bilo. Uradili su mi pripremu i bio sam spreman za transplantaciju, trebalo je samo da uđem u salu. Međutim, doktor mi je tik pred operaciju saopštio da bubreg ima tumor i da je operacija nemoguća - priseća se Lazar.

Na svu sreću, nova šansa stigla je već 7 dana kasnije, a Lazar nikada nije odustao od ideje da će jednom moći da živi kao i svi ostali.

- Posle 7 dana dobio sam novi poziv i na svu sreću sve je bilo u redu i transplantacija je konačno urađena 5. maja. Nisam nikada odustao. Postojali su momenti kada sam bio u šoku, ali kad sam se vratio na dijalizu znao sam šta me čeka. Nekoliko dana sam se pitao zašto se to ponovo desilo, zašto mora tako. Taman kad sam završio školu, bio sam na pola fakulteta, imao nove šanse da plairam život, sve mi je prekunuto. Ipak, verovao sam i sada se osećam dobro i nadam se da će to potrajati - kaže on sa osmehom.

Svoje iskustvo odlučio je da podeli sa drugim mladim ljudima koji prolaze kroz isto. Smatra da je razgovor najbolji lek, ali priseća se i koliko je njemu bilo teško da ikom kaže da ima problem.

- Kroz udruženje "Zajedno za novi život" želimo da dopremo do ljudi koji imaju isti problem kao ja. Svi oni su povučeni i ne žele da pričaju o tome, znam po sebi. Mnogi moji drugari nisu ni znali da ja imam problem, nisam hteo da pričam o tome. Bio sam aktivan i većina njih nije primećivala da nešto postoji. Sama transplantacija je jedan veliki šok. Želimo da pružimo podršku tim ljudima, da ne prolaze dodatne stresove. Veliki je šok kada idete u drugu državu na operaciju, ne znate jezik, morate da se organizujete u trenutku, a sa druge strane znate da sutra morate biti na operacionom stolu, smireni. Ja sam imao sreće da su moje dve sestre bile sve vreme uz mene i bile mi velika podrška - priča nam ovaj mladić.

Tijanin pohod

Sada mu je jedina želja da ostane dobro, ali i da se vrati starim aktivnostima koje je voleo. Zbog toga, Lazar je prethodnog vikenda otišao u "Tijanin pohod", gde je planinarenjem odao počast Tijani koja nije preživela transplantaciju pluća u Beču.

- Želja mi je da se što pre skroz oporavim i krenem u nove izazove. Ja sam u Belorusiji bio 104 dana. Veći deo sam proveo u krevetu i želim da vidim svoje mogućnosti. Zato sam prošle nedelje bio na planinarenju u "Tijaninom pohodu" i hteo sam da vidim koliko mogu. Uspeo sam da se popnem do Crnog vrha i to mi je mnogo značilo. Bilo je teško, ali sam bio spreman jer mi nije prvi put. Poneo sam dovoljno tečnosti i nisam žurio da idem brzo. Hteo sam da izdržim ceo pohod - pojašnjava on.

Drugim pacijentima poručuje da pričaju, traže podršku i veruju kako u sebe, tako i u lekare. Svestan je da mnogi možda nikad neće dočekati priliku koju je on dobio, te poziva sve da postanu donori i produže nečiji život.

- Čak i kada ljudi izgube nekog dragog trebalo bi da veruju da su doktori dali sve od sebe, ali takođe i da bi donacijom njegovih organa produžili život nekom drugom. Njihovi najmiliji mogu da žive kroz ljude koji su dobili te organe - zaključuje on.

(Telegraf.rs)