Jedva sam preživela ujed poskoka, izašao je na stazu punu ljudi, uvio mi se oko noge: Ispovest Dragane iz Niša

Foto-kolaž: Shutterstock, Wikimedia/Sonioa, D.K.

"Zmije otrovnice beže od ljudi, borave u prirodi i van naselja, aktivne su leti i ne napadaju ako se ne osete ugrpženima", baš sve suprotno od ovoga doživela je Dragana iz Niša, koja je imala tu nesreću da je poskok pojuri, napadne i ujede, a potom se slepi uz njenu nogu bez namere da beži. Završila je u bolnici, jedva se oporavila i nakon dve i po nedelje i dalje ne može lepo da se osloni na nogu.

Ovo je njena priča o susretu sa zlokobnom otrovnicom.

Preporučujemo

Vidrište u selu Miljkovac nedaleko od Niša u Gugl recenzijama opisano je kao "odlično mesto za izlete za sve uzraste". Pre nekoliko godina opština Crveni Krst postavila je više desetina drvenih letnjikovaca, napravljena je betonska staza do Miljkovačke kule, ostataka srednjevekovnog utvrđenja, poznati niški ugostitelj ponudio je gostima specijalitete iz prirode, a izgrađen je i asfaltni put kako bi im se olakšao dolazak. Najavljena je izgradnja bazena radi eksploatacije izvora lekovite vode uz očekivanje, kako je nakon okončanja prve faze radova rečeno "da će ovo mesto privući ne samo domaće već i posetioce iz inostranstva."

Na ovom mestu obrela sam se početkom oktobra radi reportaže o tragačima za blagom po kojem je Miljkovac ušao u legendu. Na tom mestu toga dana bile su na stotine izletnika, neki su se kupali u izvoru lekovite vode, drugi roštiljali, treći šetali... Jednom rečju, uživali u prirodi u skladu sa svojim željama. Ja sam sa prijateljicom odlučila da se popnem do Miljkovačke kule, kako bih napravila fotografije izbliza. Mada sam verovala u zabludu da se zmije ljudima sklanjaju s puta, ipak sam očima pretraživala staze koje su utabali turisti, što je izgledalo kao mera nepotrebnog opreza, jer na toj trasi ničeg sumnjivog nije bilo. Još opreznija sam bila u blizini same kule, znajući da su kamenjari i zmije dobri prijatelji, ali ni na tom mestu nije bilo ničega što bi opravdalo pritajene strahove.

U pratnji mnogobrojnih izletnika i sa prijateljicom koja mi je tog dana ponudila društvo, spuštala sam se stepenicama ka livadama sa letnjikovcima, ne zagledajući mnogo ispred sebe, računajući da je betonska staza puna ljudi bezbedna za šetače. Iznenada sam osetila bol u stopalu i ugledala zmiju koja se uvijala kraj moje leve patike. I, ako od realnih parametara veličine odbijemo koji procenat zbog one narodne "u strahu su velike oči", ostalo je dovoljno da se komotno moglo reći da me je napao "kapitalac". Debeo kao palac odraslog čoveka, zamašne dužine i sa karakterističnom šarom na leđima, jasno mi je stavio do znanja da sam "nagrabusila".

Užasnuta prijateljica trčala je do vozila, a ja sam je ukorak pratila. Usledila je besomučna vožnja do niške Hitne pomoći, čiju sam ponudu da me presretnu odbila, računajući da je bolje da ne rizikujemo da se mimoiđemo. U kolima sam počela da povraćam, a noga da boli i otiče. Ispred Hitne me je već čekala njihova ekipa, prikačila me na infuziju i transportovala do Infektivne klinike. Dežurni lekar me je umirio rekavši da sam imala sreće, da me je zmija samo "zakačila" jer se otok ne penje od stopala naviše te da nema potrebe za protivotrovom.

Ovako izgleda noga 15 dana posle ujeda, Foto: D.K.

Smestili su me u krevet i prikačili na infuziju, a noga je polako, ali sigurno, postajala sve veća dok se nije duplirala u odnosu na drugu i pocrnela. Nekih sedam sati kasnije, protivotrov sam ipak dobila, ali to je bio tek početak borbe koja je trajala deset dana tokom koje sam dobijala jednu za drugom kese krvi, eritrocita, plazme, antibiotika, antihistaminika, vitamina i koječega još.

Mislim da je prošlo pet dana kada mi je rečeno "da je najgore prošlo, ali da je bilo dramatično", te sam desetog dana otpuštena kući. Ni skoro nedelju dana kasnije ne mogu da hodam ali da stvari idu na bolje svedoči to što mi je noga od crne, dobila nekoliko nijansi ljubičaste boje.

I tokom boravka u bolnici čula sam navode koji su se kosili sa onim što se meni desilo... Pacijenti koji su imali bliski susret sa otrovnicama obično počinju da pristižu tokom prvomajskih praznika i taj trend se nastavlja tokom leta, ali oktobar nije karakterističan za napade ovih gmizavaca. Takođe, iznenađenje je vladalo i zbog količine otrova koji mi je zmija ubrizgala jer, kako sam saznala od lekara, najviše ga imaju u proleće, nakon zimske hibernacije, dok ga leti potroše za lov. I taman kada sam pomislila da sam ja, eto, samo baksuz, u bolnicu je stigao stariji čovek kojeg je zmija ujela u ruku i intimnu regiju...

Šta se dešava u prirodi, da li je sezona toplog vremena produžila i sezonu zmija, kako to da napadaju umesto da beže, da li se njihov broj povećava i koliko su zaista ljudi ugroženi tema je za stručnjake. Ono što, nažalost, iz ličnog iskustva sada mogu da kažem, je da se sa otrovnicama nikada ne može biti dovoljno oprezan, o čemu svedoči i to što su tokom ove godine poskoci u nekoliko navrata zatečeni i u centru grada, gde su stigli sakriveni u vozilima izletnika.

(Telegraf.rs)